Najčešće objašnjenje povezano je sa arhitektom mauzoleja, inženjerom Dragomirom Gavrilovićem. Navodno je tokom boravka u Engleskoj bio impresioniran jednostavnošću nadgrobnih spomenika velikih istorijskih ličnosti. Posebno ga je, prema pričama, inspirisao grob Vilijama Šekspira, na kojem se nalaze samo ime, prezime i godine rođenja i smrti. Zbog toga je i na Titovoj grobnici ostavio minimalistički natpis, bez ideoloških simbola.
Drugu verziju svojevremeno je ispričao Titov unuk Josip Joška Broz u razgovoru za portal znet.hr.
“Greškom tokom sahrane, kada je napravljena prva verzija grobnice, nije postavljena ploča kako je planirano, već je sve bilo sastavljeno iz dva dela, kao presečena kutija. Kasnije više nije mogla da se postavi petokraka jer bi završila tačno na sredini i izgledala bi nakrivo. Posle toga se jednostavno zaboravilo na to”, objasnio je Joška Broz.
Postoji i treća teorija, znatno misterioznija i manje verovatna, prema kojoj je Tito pred kraj života navodno pokazivao interesovanje za religiju i hrišćanstvo.
Slovenački književnik Žarko Petan u knjizi „Čudesni život Josipa Broza Tita“ tvrdi da je Tito tokom boravka u ljubljanskom Kliničkom centru 1980. godine tražio da razgovara sa sveštenikom.
„Dok je Josip Broz ležao u ljubljanskom Kliničkom centru u februaru 1980, poželeo je razgovor sa duhovnikom“, napisao je Petan.
Prema njegovim tvrdnjama, Crkva je taj zadatak poverila svešteniku Frančeku Križniku, koji je tada bio poznat kao otvoreni protivnik ateizma. Kada je prvi put pokušao da uđe u bolnicu, navodno mu Titovo obezbeđenje nije dozvolilo pristup. Međutim, kada je Tito ponovo izrazio želju da vidi sveštenika, Križnik je ipak primljen i navodno je dugo razgovarao sa njim.
Petan dalje tvrdi da je nekoliko nedelja kasnije, u martu 1980. godine, Križnik otišao u Zapadnu Nemačku, gde je poginuo pod nerazjašnjenim okolnostima u blizini Diseldorfa.
„Očigledno je vojna služba KOS želela trajno da zataška neprijatnu priču o tom sastanku“, napisao je Petan, kako prenosi Večernji list.
Ipak, sam autor priznaje da nikada nije pronašao čvrste dokaze koji bi definitivno potvrdili celu priču. Naveo je da je nakon objavljivanja svoje prve knjige o Titu 1994. godine dobio anonimnu poruku pod naslovom „Dopuna knjizi Veseli diktator“, koja se upravo odnosila na navodni susret Tita i sveštenika u bolnici.
„Do danas nisam pronašao nijedan potpuno provereni dokaz, ali sam saznao da je Franček Križnik otišao u inostranstvo jer je bio progonjen u Sloveniji, a zatim se automobilom zakucao direktno u kamion na ravnom putu kod Diseldorfa“, tvrdio je Petan.
Iako dokazi ne postoje, pojedini detalji iz Titove biografije godinama su podsticali nagađanja da je možda ipak imao određenu vezu sa religijom ili barem mističnim pogledom na svet.
Takvih priča kasnije su se prisećali i neki savremenici. Među njima je bio i Milovan Đilas. On je opisivao povratak sa sahrane Borisa Kidriča Plavim vozom ka Beogradu, kada je tokom razgovora pomenuo zagrobni život u šaljivom tonu. Tito ga je tada, navodno, ozbiljno prekinuo:
„Ne govorite o tome! Ko zna šta je to!“
Postoje i priče da je Tito bio nezadovoljan odlukom da telo Edvarda Kardelja bude kremirano i da je smatrao kako je trebalo da bude sahranjen po starom hrišćanskom običaju.
Pojedini izvori tvrde da je Tito još 1945. godine u Zagrebu tokom sastanka sa katoličkim biskupima pokušavao da ostavi utisak kako je i sam „katolik i Hrvat“, ne bi li ih privoleo da se distanciraju od nadbiskupa Alojzija Stepinca. Navodno je isto ponovio i tokom tajnog sastanka sa Stepincem nekoliko dana kasnije.
Iz mladosti je često prepričavao događaj iz vremena kada je služio kao ministrant. Govorio je da ga je sveštenik ošamario jer mu nije dovoljno brzo pomogao da obuče misnu odeću.
„Tako sam postao ateista“, znao je da kaže kroz šalu.
Uprkos svim pričama i teorijama, najveća misterija i dalje ostaje činjenica da na Titovom grobu nema petokrake, jednog od glavnih simbola komunizma pod kojim su se borili partizani i pod kojim su decenijama sahranjivani članovi Komunističke partije Jugoslavije.
nova.rs
