15. 11. 2026.07:36
„Žena nikada ne prestaje da se bori“ naslov je knjige u kojoj iranska dobitnica Nobelove nagrade za mir i aktivistkinja za ljudska prava Narges Mohamadi prvi put pripoveda svoju životnu priču. Knjiga pokazuje kako je 54-godišnja Mohamadi postala žena kakva je danas i „koju je cijenu za to platila“, kaže Marijam Klaren, portparolka njemačke Fondacije Narges Mohamadi, u razgovoru za DW.
Mohamadi je autobiografiju napisala tokom izdržavanja zatvorske kazne. „Ona je sve vrijeme pisala“, potvrđuje Klaren. Njena majka, aktivistkinja Nahid Tagavi, dvije i po godine dijelila je ćeliju sa Mohamadi u ozloglašenom iranskom zatvoru Evin. Godine 2020. Narges Mohamadi je, kako navodi Klaren, „nasilno“ premještena u drugi zatvor, pri čemu je izgubila sve bilješke i dokumenta. „Morala je da počne iznova.“
Ipak, sve je ponovo zapisala, a tekstovi su potom, dio po dio, uz pomoć drugih zatvorenica i posjetilaca, prokrijumčareni iz zatvora. I oni koji su u tome učestvovali izlagali su se opasnosti i rizikovali sopstvenu bezbjednost.
Mohamadi je trenutno na slobodi, ali joj je izvršenje zatvorske kazne privremeno obustavljeno iz zdravstvenih razloga.
U svojim memoarima Mohamadi se prisjeća ključnih etapa života: detinjstva i mladosti, borbe protiv diskriminacije žena, političke represije, smrtnih kazni i kršenja ljudskih prava, ali i lične i emotivne cijene koju je platila zbog svog aktivizma. Tokom godina osuđena je na ukupno više od 44 godine zatvora i 154 udarca bičem. Više od deset godina razdvojena je od svoje djece, blizanaca koji danas imaju 19 godina i žive u izgnanstvu u Francuskoj.
Put ka aktivizmu
Narges Mohamadi rođena je 1972. godine u gradu Zandžanu. Politički je počela da se angažuje devedesetih godina, dok je studirala fiziku na Univerzitetu „Imam Homeini“ u Kazvinu.
U knjizi opisuje kako je kao studentkinja počela da planinari i organizuje mešovite planinarske grupe, što je u to vrijeme bilo problematično i izazivalo napetosti. Učestvovala je i u osnivanju nezavisne studentske organizacije i zalagala se za političke reforme. Zbog takvih aktivnosti više puta je bila izložena pritiscima vlasti i hapšena.
Godine 1996. počela je da radi kao novinarka i piše o studentskom i ženskom pokretu u Iranu. Vremenom se sve više uključivala u rad civilnog društva i pokret za ljudska prava. Godine 1998. udala se za političkog aktivistu Takija Rahmanija, a 2006. dobili su blizance Alija i Kijanu.
Tokom karijere sarađivala je sa nekim od najvažnijih organizacija za ljudska prava u Iranu. Posebno značajnu ulogu imala je u Centru za odbranu ljudskih prava, organizaciji koju je osnovala dobitnica Nobelove nagrade Širin Ebadi. Učestvovala je u inicijativama za slobodne izbore, mir i ukidanje smrtne kazne, naročito kada je reč o maloletnim počiniocima krivičnih djela. Pomagala je i organizacijama koje pružaju podršku političkim zatvorenicima i bore se za prava žena.
Prvu dužu zatvorsku kaznu zbog svog angažmana počela je da služi 2011. godine. Time je započeo dug niz hapšenja i sudskih postupaka koji su obilježili veliki dio njenog života. U memoarima opisuje i hapšenje koje se dogodilo pred očima njene djece. Tokom boravka u zatvoru privremeno joj je bilo uskraćeno čak i pravo da telefonom razgovara s njima. Posebno detaljno opisuje zatvorske uslove, uključujući neprestana saslušanja, zlostavljanje i uskraćivanje medicinske pomoći.
Psihološko mučenje – tortura bez vidljivih tragova
Jedna od centralnih tema memoara Narges Mohamadi jesu posledice samice i psihološkog mučenja. Tim pitanjem bavila se i u projektu „Bijela tortura“, koji obuhvata knjigu i dokumentarni film nastale u saradnji sa bivšim političkim zatvorenicama.
„Kada je neko fizički mučen, ožiljci, krv i infekcije, koliko god bili strašni, predstavljaju vidljive dokaze“, piše Mohamadi. „Ali kada je neko psihički mučen, ne ostaju nikakvi vidljivi tragovi, a žrtva ne može da opravda traumu ni pred samom sobom, a kamoli pred drugima. Štaviše, gotovo je nemoguće prihvatiti da je osoba uopšte bila mučena, što produžava patnju unedogled.“
Prema njenim riječima, upravo je to cilj samice. „Osobu zatvorenu u samici treba dovesti do ivice ništavila, lišiti je identiteta i svega onoga što je čini ljudskim bićem“, piše Mohamadi.
Nobelova nagrada i novi pritisci
Međunarodno priznanje za njen rad dostiglo je vrhunac u oktobru 2023. godine, kada joj je dodeljena Nobelova nagrada za mir. Nobelov komitet obrazložio je odluku kao priznanje „za njenu borbu protiv ugnjetavanja žena u Iranu i zalaganje za unapređenje ljudskih prava i slobode za sve“.
Pošto se u to vrijeme nalazila u zatvoru Evin u Teheranu, nije mogla lično da primi nagradu. U njeno ime priznanje su primili njeni maloljetni blizanci, prenoseći svijetu majčinu poruku.
Međutim, ni posle dodjele Nobelove nagrade pritisci iranskih vlasti nisu prestali. Protiv Mohamadi su pokrenuti novi postupci, ograničene su joj mogućnosti komunikacije, a zatvorski uslovi dodatno su pogoršani. Istovremeno je postala meta sistematske kampanje blaćenja, koja je obuhvatala klevete, napade zasnovane na rodnoj pripadnosti i otvorene prijetnje smrću.
„Čvrsto smo uvjereni da je Islamska Republika Iran angažovala svoju sajber-armiju, drugu po veličini posle ruske“, kaže Marijam Klaren. Prema njenim rijječima, pojedini teoretičari zavere otišli su toliko daleko da su tvrdili da Mohamadi zapravo radi za režim. „Ono što je u tome strašno jeste činjenica da, kada se neka laž godinama neprestano ponavlja i širi, u jednom trenutku i obični ljudi počinju da vjeruju u nju“, upozorava Klaren.
Na slobodi, ali ne i slobodna
Krajem 2024. godine Mohamadi je, posle operacije, privremeno puštena iz zatvora iz zdravstvenih razloga. Ljekari su tada upozorili da bi njen povratak u zatvor ozbiljno ugrozio zdravlje. Uprkos tome, ponovo je uhapšena u decembru 2025. godine, tokom komemoracije advokatu i aktivisti za ljudska prava Hosrovu Alikordiju. Njegova smrt podstakla je zahtijeve za pokretanje nezavisne istrage.
Prema riječima Marijam Klaren, Mohamadi je nakon toga ponovo provela duže vrijeme u samici, dok joj se zdravstveno stanje nastavilo pogoršavati. Zahvaljujući javnoj kampanji, u međuvremenu joj je odobrena takozvana obustava izvršenja zatvorske kazne iz zdravstvenih razloga.
„To ne znači da je slobodna“, naglašava Klaren. Dodaje da Mohamadi i dalje trpi ozbiljne posledice mučenja, kao i mnogi drugi Iranci koji su prošli kroz zatvorski sistem. Iranski sud joj je u februaru izrekao nove zatvorske kazne i zabranu putovanja. Prema riječima Klaren, Mohamadi živi u stalnom strahu od ponovnog hapšenja.
Istovremeno je čitavo iransko civilno društvo izloženo snažnim pritiscima. „Hoće li Tramp napasti ili neće? Hoće li ponovo izbiti rat?“, opisuje Klaren atmosferu neizvjesnosti koja vlada u zemlji.
Borba koja ne prestaje
Uprkos svemu, Mohamadi ne odustaje od aktivizma. Njena međunarodna prepoznatljivost, smatra Klaren, doprinosi tome da stanje ljudskih prava u Iranu ostane u središtu pažnje međunarodne javnosti.
„Važno je da, pored same Narges Mohamadi kao pojedinke, u središtu pažnje uvjek ostane i borba ljudi u Iranu za slobodu, dostojanstvo, osnovna prava, za pravo na pjevanje i ples”, kaže Klaren.
Upravo je to poruka koja se provlači kroz cijelu autobiografiju žene koja, uprkos decenijama provedenim u zatvoru, progonu i represiji, kako sugeriše i naslov njene knjige, nikada ne prestaje da se bori.
DW
rtcg
