Utvrđeno je da ove ajkule rastu izuzetno sporo, svega jedan centimetar godišnje, a polnu zrelost dostižu tek oko 150. godine života.
Rezultati istraživanja objavljeni su u naučnom časopisu Science.
Glavni autor studije, morski biolog Julijus Nielsen sa Univerziteta u Kopenhagenu, rekao je da su naučnici očekivali da se radi o neobičnoj vrsti, ali da ih je ipak iznenadila njena stvarna starost.
Pre ovog otkrića, rekord među kičmenjacima držao je grenlandski kit, za kojeg se procenjuje da može da živi oko 211 godina. Ako se, međutim, u obzir uzmu i beskičmenjaci, titulu najstarijeg poznatog bića drži školjka nazvana Ming, koja je živela čak 507 godina.
Spori stanovnici dubina
Grenlandske ajkule su impresivne veličine i mogu narasti do pet metara dužine. Naseljavaju hladne i duboke vode severnog Atlantika, gde se kreću veoma sporo.
Zbog takvog načina života i izuzetno sporog rasta, pretpostavljalo se da mogu živeti dugo, ali do sada nije bilo pouzdanog načina da se njihova starost precizno utvrdi.
Kod mnogih riba naučnici starost određuju analizom otolita, odnosno sitnih koštanih struktura u uhu, koje formiraju prstenove slične godovima na drvetu. Kod nekih vrsta ajkula koriste se slojevi kalcifikovanog tkiva na kičmi.
Međutim, grenlandska ajkula predstavlja poseban izazov jer nema čvrste delove tela na kojima bi se mogli pratiti slojevi rasta.
Zbog toga su istraživači pronašli drugačiji pristup. Sočivo oka ove ajkule sastavljeno je od specifičnog materijala koji sadrži proteine koji se ne obnavljaju tokom života.
To znači da se može izdvojiti deo tkiva koji je nastao dok je ajkula bila mladunče i zatim analizirati pomoću radiokarbonske metode.
Na osnovu analize 28 ajkula, uglavnom slučajno ulovljenih u ribarske mreže, naučnici su utvrdili da je najveći primerak – ženka duga oko pet metara – izuzetno star.
Pošto radiokarbonsko datiranje ne daje potpuno precizne rezultate, procenjeno je da bi mogla imati između 272 i 512 godina, ali je najverovatnije stara oko 400 godina.
To znači da je rođena negde između 1501. i 1744. godine, najverovatnije tokom 17. veka.
Čak i donja granica ove procene, od 272 godine, bila bi dovoljna da ovu vrstu proglasi najdugovečnijim kičmenjakom na svetu.
Istraživanje je pokazalo i da grenlandske ajkule polno sazrevaju tek kada dostignu dužinu od oko četiri metra, što odgovara starosti od približno 150 godina.
Ovakav spor razvoj ima ozbiljne posledice po opstanak vrste.
Zbog izuzetno dugog životnog veka, naučnici smatraju da se populacija ovih ajkula i dalje oporavlja od prekomernog izlova koji je bio intenzivan pre Drugog svetskog rata.
Njihova jetra nekada se koristila za proizvodnju mašinskog ulja, zbog čega su u velikom broju ubijane, sve dok nisu pronađene sintetičke alternative.
Danas je retko pronaći potpuno zrele ženke, kao i mladunce, što ukazuje na to da većinu populacije čine jedinke koje još nisu dostigle polnu zrelost.
Drugim rečima, iako ih ima dosta, biće potrebno još mnogo vremena – možda i čitav vek da ove ajkule ponovo dostignu stabilnu populaciju.
Stručnjaci ističu da bi metoda radiokarbonskog datiranja mogla da se primeni i na druge dugovečne vrste, ali naglašavaju da ona nije dovoljno precizna za široku upotrebu i da je najkorisnija upravo kod organizama koji žive izuzetno dugo.
Zanimljivo je i to da je statistička metoda korišćena u ovom istraživanju zasnovana na Bajesovoj statistici, čije temelje je još u 18. veku postavio sveštenik Tomas Bejz u vreme kada su neke od ovih ajkula već bile stare više decenija.
nova.rs
