Proizvedeno je više od 100 miliona primeraka „avtomata Kalašnjikova“ – zvaničnog naziva sovjetskog oružja poznatog kao AK-47 – ali do ovog meseca pre 70 godina većina ljudi u zapadnom svetu jedva da je znala da ono uopšte postoji. Pojedine obaveštajne i vojne službe svakako su znale da je Sovjetski Savez razvio novo vatreno oružje, ali se pogrešno verovalo da je reč o izvedenici automata PPŠ-41 iz Drugog svetskog rata.

Kremlj je uložio velike napore da prikrije njegovo postojanje.

Prema izveštaju CIA od 29. aprila 1953. godine, dostupni podaci bili su oskudni.

„Novi sovjetski automat imao je drveni kundak koji se mogao skinuti i bio je opremljen rukohvatom. Neki od ovih automata, umesto drvenog kundaka, imali su metalni kundak sa sklopivim okvirom, sličan onima na nemačkim automatima iz Drugog svetskog rata“, navedeno je u izveštaju.

Danas bi bilo gotovo nemoguće sačuvati takve detalje u tajnosti, ali je Gvozdena zavesa efikasno sprečavala protok informacija.

„Nekada je novina ili neki drugi izvor informacija, čiji je pristup bio kontrolisan, morao da objavi podatke o nečemu poput nove vrste oružja. Danas se te informacije lako mogu podeliti na bilo kom internet forumu, a zatim dalje širiti“, objasnio je dr Klif Lampe. On je profesor informacionih nauka i prodekan za akademska pitanja na Školi za informacione nauke Univerziteta u Mičigenu.

Mađarska oktobarska revolucija

To se promenilo u oktobru 1956. godine, kada su mirne studentske demonstracije u Budimpešti ubrzo prerasle u oružani ustanak punih razmera. Mađarska je bila pod strogom sovjetskom kontrolom. Komunistička vlast jedne partije uspostavljena je 1948. godine. Studenti su se okupili zahtevajući povlačenje sovjetskih trupa, veću slobodu govora i povratak smenjenog reformističkog lidera Imrea Nađa na mesto premijera.

Ubrzo su sovjetski vojnici bili suočeni sa otvorenim ustankom, koji je privukao pažnju celog sveta. Tokom uličnih borbi u mađarskoj prestonici, zapadni posmatrači uočili su pušku za koju se do tada samo nagađalo da je sovjetskog dizajna i porekla.

Upravo tada AK-47 je predstavljen svetu. Pripadnici sovjetske armije, raspoređeni da uguše ustanak, bili su naoružani ovim oružjem. Ono se našlo i u rukama učesnika intenzivnih borbi protiv njih.

„Tokom sukoba AK-47 je koristila isključivo sovjetska Crvena armija, ali nije bio u naoružanju Mađarske narodne armije. Zato, ako bi neki revolucionar došao do njega, to bi moglo da znači samo da ga je uzeo od poginulog ili vojnika koji se predao iz sovjetskih redova“, objasnio je Mate Balog, muzejski edukator u Vojnom muzeju u Budimpešti, tokom posete 2013.

Jedinstven oblik oružja pomogao mu je da se izdvoji od ostalih.

„AK nije bio prvo oružje sa ‘banana-okvirom’, ali je bio među prvima koji su zahvaljujući toj karakteristici odmah postali prepoznatljivi. Malo ko bi siluetu AK-a pomešao sa bilo čim drugim, a ‘banana’ je veliki deo razloga za to“, napisao je istoričar vatrenog oružja Majk Helms u imejlu.

Oružje revolucionara

Gledano iz današnje perspektive, gotovo je ironično da su prve snage koje su upotrebile AK-47 protiv neke vlade bili antikomunistički i antisovjetski revolucionari u Budimpešti. To je posebno zanimljivo s obzirom na to da je tokom Hladnog rata ovo oružje u velikim količinama isporučivano revolucionarnim pokretima širom Azije, Afrike i Južne Amerike.

Fotografije iz tog vremena prikazuju brojne revolucionare koji nose AK-47. Među njima i doteranog Jožefa Tibora Feješa.

Da je danas živ i da se nalazi u pojedinim delovima Bruklina, verovatno bi ga opisali kao „hipstera“, s njegovim polucilindričnim šeširom i tamnim odelom. I tada je Feješ, koji je imao samo 22 godine, u pojedinim medijskim izveštajima nazivan „Keménykalapos“, odnosno „čovek sa šeširom“.

Autor Si Džej Čajvers, koji je u knjizi The Gun zabeležio istoriju AK-47, takođe je ukazao na to da je Feješ još 1956. nosio ovo oružje. Napisao je:

„Učinio je to pre Fidela Kastra, pre Jasera Arafata, pre Idija Amina. Bio je godinama ispred zastave Zimbabvea, koja će prisvojiti AK-47 kao simbol. Bio je ispred Šamila Basajeva i Osame bin Ladena, koji će proizvod jedne ateističke države pretvoriti u simbol nemilosrdnog džihada. Jožef Tibor Feješ bio je prvi među svetskim likovima koji nose kalašnjikove, pripadnik prve generacije jednog svojevrsnog panteona“.

Feješ je postao simbol antikomunističkog revolucionara, slično kao što je Če Gevara postao simbol revolucionarnog pokreta.

Postao je najprepoznatljivije i najzloglasnije vatreno oružje na svetu

Iako bi se u Sjedinjenim Američkim Državama puška AR-15 mogla smatrati „zloglasnijom“, zbog rasprava o tome da li civili treba da imaju pravo da poseduju takvo oružje, teško je osporiti da je AK-47 danas najprepoznatljivije oružje na svetu. Njegova upotreba u desetinama sukoba širom sveta svakako je jedan od razloga za to.

Ipak, treba imati na umu da je zbog američke zabrane uvoza svega što potiče iz komunističkog bloka mali broj Amerikanaca ikada video „pravi“ AK-47, čak i na filmu. Mnogi filmovi o Vijetnamskom ratu morali su da koriste kineske ili druge kopije, a ne stvarne sovjetske jurišne puške.

Uprkos tome, popularna kultura pomogla je da AK-47 postane deo mejnstrima.

„Nije iznenađujuće što je AK-47 danas toliko poznat“, rekao je Lampe u imejlu.

„Njegova vidljivost rezultat je poklapanja pravog trenutka sa popularnošću određenog medijskog formata u Sjedinjenim Državama, kao i sa tadašnjom političkom kulturom“, nastavio je Lampe.

Oružje negativaca u filmovima

„AK-47 je postao poznat krajem sedamdesetih godina. Početkom osamdesetih, u vreme Reganove administracije, usledio je talas veoma popularnih filmova koji su promovisali proameričke stavove. AK-47 je u tim filmovima postao popularno i često imenovano oružje. S obzirom na to ko ga je tada koristio, odmah je označavao ‘antiameričku’ stranu. Tako je nastao začarani krug. Ljudi su počeli da povezuju AK-47 sa akterima koji su se u stvarnosti, u drugim delovima sveta, takođe suprotstavljali Americi“.

Od trenutka kada se pojavio, AK-47 bio je poznat po prilično jednostavnom dizajnu. Nikada ga ne bi opisali kao vrhunski izrađeno vatreno oružje, ali to nikada nije ni bio cilj.

„AK u tom pogledu nije pravio nikakve ustupke. Pridružuje se drugim utilitarnim proizvodima – poput Lend Rover Defendera ili Tojote FJ40 – koji predstavljaju svojevrsne studije slučaja odličnog dizajna postignutog bez preteranog projektovanja“, objasnio je Helms. „Vatreno oružje može biti izuzetno složen uređaj, za čiju je proizvodnju često potrebno mnogo specijalizovanih veština i alatnih mašina“.

Zašto je dugovečan

Helms je istakao da je veliki deo oružarske industrije u 19. veku bio posvećen razvoju boljih i sofisticiranijih alatnih mašina i proizvodnih tehnika, kako bi se izrađivalo oružje sve veće složenosti i sve naprednijih funkcija.

AK-47 predstavljao je značajan odmak od tog pristupa. I danas se može proizvoditi u veoma primitivnim uslovima, uz upotrebu ručnog alata. Takvo oružje može imati nedostatke, ali i dalje može biti sasvim funkcionalno.

„To je naročito korisno kod oružja namenjenog upotrebi na bojnom polju, gde nije uvek moguće sprovoditi pedantno održavanje i pažljivo čišćenje i podmazivanje“, nastavio je Helms. „Deca mogu biti naučena – a nažalost, ponekad to i jesu – da veoma efikasno koriste ovo oružje“.

Upravo zbog tih razloga AK-47 i dalje predstavlja oružje koje biraju i zvanične vojne snage i pobunjenici širom sveta. Revolucionari i regruti sa malo obuke mogli su da ga uzmu u ruke i dobiju smrtonosno oružje koje nije zahtevalo redovno servisiranje.

Svoj debi imao je u sukobu koji je izbio pre 70 godina, u oktobru 1956. Njegove varijante i izvedenice i danas se koriste u ratovima u Ukrajini, Somaliji, Sudanu, Siriji, Mjanmaru i drugim zemljama.

Tokom proteklih sedam decenija, ovo vatreno oružje prešlo je put od gotovo potpunog nepoznavanja do sticanja ozloglašenosti kakvu je u istoriji dostiglo tek nekolicina drugih vrsta oružja.

Piter Susju, saradnik Forbes

forbes.n1info.rs