Foto:PR centar

To je saopšteno na konferenciji “LBTIQ žene između nevidljivosti i zaštite: regionalne perspektive i iskustva iz Crne Gore”, koju je organizovala Crnogorska LGBTIQ Asocijacija Kvir Montenegro.

Predstavnica Crnogorske LGBTIQ asocijacije Kvir Montenegro Tijana Dragojević ocijenila je da je riječ o veoma važnoj temi, navodeći da je od posebnog značaja što se prvi put u Crnoj Gori predstavlja istraživanje koje se bavi rodno zasnovanim nasiljem iz perspektive LBTIQ+ žena.

„Uzimajući u obzir da je Crna Gora od početka svog aktivizma do danas postigla mnogo toga, smatram da su te stvari dobre na papiru, ali da istinska zaštita još uvijek nije na nivou na kojem treba da bude. Takođe, društvo još uvijek nije senzibilizirano na način na koji bi trebalo da bude. Zbog toga je ovo veoma važno, jer govori o stvarnim iskustvima, jer govori o stvarnim iskustvima žena u društvu io tome kako je osnovana konferencija o društvu.

Izvršna direktorica Udruženja LBTQ žena „Stana“, Ana Dedivanović, poručila je da cilj istraživanja nije bio samo prikupljanje podataka, već da se čuju glasovi žena čija su iskustva često ostajala nevidljiva.

Ona je istakla da su tokom istraživanja željeli da čuju priče LBTQ žena, a ne pretpostavke, stereotipe ili statistike bez ličnog iskustva.

Prema njenim riječima, rezultati istraživanja govore ne samo o nasilju, već io društvu u kojem mnoge žene odrastaju uz osjećaj da su drugačije i da nešto nije u redu sa njima.

„To je priča o ženama koje su vrlo rano naučile da nešto nije u redu sa njima zato što su bile drugačije. Priča o mladim ženama koje su morale da kriju dio sebe od porodice, škole, komšiluka i institucija“, navela je Dedivanović.

Ona je kazala da su u intervjuima zabilježena svjedočanstva o strahu od porodice, prijetnjama izbacivanjem iz kuće, kao io osjećaju da žene moraju birati između vlastitog identiteta i pripadnosti zajednici.

„Čule smo o ženama koje nisu prijavljivale nasilje ne zato što ga nije bilo, nego zato što nisu vjerovale da će ih iko zaštititi. Možda je to najvažniji nalaz ovog istraživanja“, rekla je Dedivanović.

Kako je istakla, problem nije samo nasilje, već i nepovjerenje u sistem zaštite.

“Problem je kada osoba koja preživi nasilje ne vjeruje da će joj društvo pomoći. Problem je kada institucije postoje, ali im se ne vjeruje. Problem kada zaštita postoji na papiru, ali ne postoji u iskustvu ljudi”, naglasio je Dedivanović.

Ona je navela da istraživanje pokazuje da LBTQ žene u Crnoj Gori i dalje žive na raskršću različitih oblika diskriminacije i nasilja, koje se ne dešavaju samo u javnom prostoru.

„Nasilje se dešava u porodicama, u partnerskim odnosima, na radnim mjestima, u školama, na internetu, ponekad čak iu institucijama od kojih očekujemo zaštitu“, kazala je Dedivanović.

Istovremeno, istraživanje pokazuje i snagu i otpornost zajednice, dodao je Dedivanović.

„Kada institucije nisu bile dostupne, žene su pronašle jedne druge. Kada nisu bile saslušane, stvarale su sigurne prostore. Kada nisu bile prepoznate, nastavile su da postoje“, rekla je Dedivanović.

Poručila je da je potrebno govoriti o odgovornosti institucija da razumiju specifične potrebe LBTQ žena, kao io odgovornosti donosilaca odluka da kreiraju politiku zasnovane na činjenicama.

„Odgovornost je i u društvu da prestane da toleriše diskriminaciju i svima nama da nijedna žena ne ostane sama onda kada joj je podrška najpotrebnija“, navela je Dedivanović.

Ona je zaključila da nijedna žena ne bi smjela da bira između sigurnosti i autentičnosti, niti da ostane sama nakon što doživi nasilje.

Rezultati istraživanja predstavila je aktivistkinja i jedna od istraživačica Jelena Čolaković.

Predstavljajući rezultate istraživanja o iskustvima LBTIQ žena u Crnoj Gori, aktivistkinja i jedna od istraživačica Jelena Čolaković kazala je da je cilj bio da se iz perspektive samih žena sagledaju oblici nasilja i diskriminacije, porodični i partnerski odnosi, načini prepoznavanja nasilja, strategije suočavanja i traženja podrške, kao i odnos prema institucijama.

Istraživanje koje su sproveli Queer Montenegro i Udruženje LBTQ žena „Stana“, kombinovalo je kvantitativne i kvalitativne metode. Anonimni online upitnik popunile su 123 žene, dok je kvalitativni dio istraživanja obuhvatio 50 dubinskih intervjua i dvije fokus grupe sa ukupno 12 LBTIQ žena.

„Fokus nije bio samo na tome da se dogodilo nasilje, već i kako žene prepoznaju nasilje, kako ga objašnjavaju, šta im je bilo najteže, kome su se obratile i zašto nasilje često ostaje neprijavljeno“, kazala je Čolaković.

Pokazalo se da se jedan od ključnih nalaza odnosi na vidljivost i autovanje, navodeći da je samo 17 odsto ispitanica navelo da potpuno otvoreno živi svoju seksualnu orijentaciju, dok je gotovo polovina autovana samo pred manjim brojem bliskih osoba.

Kako je navela Čolaković, kvalitativni nalazi pokazuju da vidljivost može predstavljati i slobodu i rizik.

„Vidljivost može značiti slobodu, ali i rizik od odbacivanja, nasilja, onlajn napada, gubitka privatnosti ili pritiska porodice“, rekao je Čolaković.

Posebno je ukazala na iskustva aktivistkinja i javno autovanih žena kojima prepoznatljivost ponekad pruža određenu vrstu zaštite, ali ih istovremeno čini izloženim napadima i gubitku privatnosti.

„Istraživanje pokazuje da je nasilje prisutno, ali često nevidljivo. Čak 38 odsto ispitanica tokom života doživjelo je makar jedan oblik nasilja ili prijetnje. Nasilje rijetko dolazi kao jedan izolovani događaj. Češće je riječ o nizu komentara, pritiska, uvreda, strahova i prilagođavanja“, navela je Čolaković.

U intervjuima su, kako je dodala, mnoge žene govorile da su se toliko navikle na nasilje da su prestale da ga prepoznaju.

Najčešći oblici nasilja u poslednjih godinu dana bili su psihološko i emocionalno nasilje (34 odsto), verbalno nasilje (33 odsto), seksualno i digitalno nasilje (po 13 odsto), ekonomsko nasilje (10,6 odsto) i fizičko nasilje (oko 10 odsto).

Prema riječima Čolaković, upravo je psihološko nasilje najteže prepoznati.

„Kada su u pitanju partnerski odnosi, kontrola, manipulacija, ljubomora i emocionalne ucjene često se u početku ne prepoznaju kao nasilje“, kazala je Čolaković.

Učesnice istraživanja govorile su da su pojedina ponašanja partnera često opravdavale traumama, nesigurnostima ili iskustvima diskriminacije, zbog čega su ostajale u odnosima duže nego što je za njih bilo bezbjedno.

„Istraživanje pokazuje i da je porodica jedan od najčešćih izvora nasilja. Oko 22 odsto ispitanica doživjelo je nasilje od članova porodice zbog svog identiteta. Porodica nije samo podrška ili samo nasilje. Između prihvatanja i odbacivanja postoji široka zona u kojoj se zna, ali se ne govori“, rekao je Čolaković.

Ona je navela da mnoge porodice formalno prihvataju seksualnu orijentaciju svojih članica, ali istovremeno očekuju da ona ostane nevidljiva.

„Ne moraš baš da kažeš da si lezbejka, možeš nešto da zadržiš za sebe“, jedna je poruka koja su učesnička istraživanja navodi kao čestu reakciju porodice“, rekao je Čolaković.

Govoreći o iskustvima lezbejki, Čolaković je istakla da se one često suočavaju sa direktnom stigmatizacijom, naročito kada su vidljive ili rodno nekonvencionalne.

„Njihov identitet biva kažnjen i onda kada nije izgovoren, jer samo odstupanje od rodnih normi postaje dovoljno da okolina proizvede stigmu“, navela je Čolaković.

Dodala je da se lezbejke ne suočavaju samo sa osudom zbog odstupanja od heteroseksualne norme, već se njihovi odnosi često trivijaliziraju, seksualizuju ili posmatraju kroz mušku perspektivu.

„Za razliku od njih, biseksualne žene se, prema nalazima istraživanja, češće susreću sa brisanjem identiteta i pritiscima da svoju seksualnost objašnjavaju ili opravdavaju. Lezbejke se često kažnjavaju zato što su prepoznate, a biseksualne žene se često ne vjeruje“, kazala je Čolaković.

Pokazalo se da je istraživanje pokazalo i da je digitalno značajan problem, navode da je trinaest odsto ispitanica navelo da je u posljednjih godinu dana doživjelo neki oblik digitalnog nasilja, najčešće od anonimnih profila i nepoznatih osoba.

“Poseban problem predstavlja nepovjerenje u institucije. Samo odsto ispitanica prijavilo je nasilje u institucijama, dok ga čak 80 odsto nikada nije prijavilo. Iako je 64 odsto ispitanica navelo da zna kome bi se obratilo u slučaju nasilja, većina ipak nije tražila i institucionalnu pomoć. Problem nije nedostatak informacija. Problem je nedostatak povjerenja”, poručio je Čolaković.

Prema rezultatima istraživanja, 46 odsto ispitanica smatra da bi ih institucije samo djelimično zaštićene, 18 odsto vjeruje da ih uopšte ne bi zaštitile, dok samo dva odsto ima potpuno povjerenje u sistem.

„Imala sam osjećaj da moram prvo da objašnjavam ko sam, a tek onda šta mi se dogodilo“, jedna je od izjava učesničkog istraživanja koje je Čolaković izdvojio kao ilustraciju odnosa prema institucijama.

Govoreći o razlozima neprijavljivanja nasilja, Čolaković je navela da žene često ćute zbog straha od autovanja, gubitka podrške porodice, doma, dodatnog nasilja, srama ili nepovjerenja u sistem.

„Žene ne ćute zato što nasilje nije važno, već zato što sistem često nije dovoljno siguran“, istakla je Čolaković.

Koordinatorka projektnih aktivnosti i javnog zagovaranja u organizaciji ERA Elena Petrovska je predstavila regionalnu perspektivu položaja LBQ žena u kontekstu rodne ravnopravnosti i rodno zasnovanog nasilja, naglašavajući da se iz faze nevidljivosti mora preći u fazu konkretne zaštite.

„Istraživanje je pokazalo da su LBTIQ žene gotovo potpuno nevidljive u zakonodavstvu, politici i nacionalnim programima koji se bave rodnom ravnopravnošću i rodno zasnovanim nasiljem“, kazala je Petrovska, navodeći da je isto istraživanje realizovano u Albaniji, Kosovu, Srbiji i Bosni i Hercegovini.

Ona je navela da, uprkos određenom zakonodavnom napretku i usvajanju međunarodnih standarda poput Istanbulske konvencije, veliki problem ostaje njihova primjena u praksi.

Posebno zabrinjavajuća ocjena je podatke do kojih su došli kroz razgovore sa organizacijama i članicama zajednice, a koji pokazuju da su u pojedinim državama lezbejke bile isključene čak i iz skloništa za žene žrtve nasilja zbog homofobije drugih korisnika ili nedostatka specijalizovanih servisa.

„Zamislite da osoba koja je preživjela nasilje i kojoj je potrebna zaštita bude izbačena iz skloništa zbog svoje seksualne orijentacije“, kazala je Petrovska.

Ona je upozorila i na rast uticaja antirodnih i antidemokratskih politika, koje negativno utiču na unapređenje ljudskih prava i zaštitu ranjivih grupa.

Konferencija je organizovana u okviru projekata „Nevidljive preživjele“, „Postojimo, pružamo otpor“ i „Od podataka do zaštite – unapređenje saradnje između ključnih aktera u oblasti rodno zasnovanog nasilja nad LBQ ženama na Zapadnom Balkanu“, koji su finansirani od strane EuroCentralAsian Lesbian* Community mreže i Evropske unije. Sadržaj isključuje odgovornost Udruženja LBTQ žena „Stana“, Crnogorske LGBTIQ Asocijacije Kvir Montenegro i LGBTIQ Asocijacije za jednaka prava za Zapadni Balkan i Tursku (ERA), koje sprovode projekte, i ne odražavaju nužno stavove EuroCentralAsian Lesbian* Community mreže i Evropske unije.

adria.tv