29.10.2026.bizniscg
Da se nikad u životu nisam kladila, mogu da kažem. Ali poznajem porodice koje su kladionice razorile i koje zbog kockarskih dugova preživljavaju pakao. Zelenaši, pretnje, razvodi, deca koja odrastaju u strahu. Najtragičnije priče završavaju se samoubistvima, iza kojih ostaju porodice sa bolom i pitanjima na koja više niko ne može da odgovori.
Piše: Nina DIMITRIJEVIĆ
Zato za mene razgovor o kladionicama počinje pitanjem šta se događa iza vrata tih domova. Kako živi porodica kojoj dug određuje svaki dan? Kako se zaspi kada se strahuje od sledećeg poziva?
Ja se nisam kladila, ali sam ocu išla da uplaćujem tikete. Nisam birala parove niti igrala za sebe. Ipak, taj odlazak bio je deo svakodnevice koju smo kao društvo prihvatili gotovo bez pitanja.
Upravo u toj običnosti vidim veliki deo problema. U tome što odlazak u kladionicu može da postane usputna obaveza, poput kupovine hleba. Što smo se navikli na njihove izloge, reklame i obećanja. Što nas njihovo prisustvo više gotovo i ne tera da se zapitamo koliko porodice plaćaju tu naviku.
Zato smatram da Crna Gora treba da pokrene plansko gašenje kladionica, sa jasnim rokom od deset godina.
To mora da bude državna politika sa godišnjim ciljevima, zaštitom zaposlenih i obavezujućim datumom završetka. Deset godina daje prostor za pripremu privredne i socijalne tranzicije, ali ne sme da postane izgovor za odlaganje.
Primer Brazila pokazuje da država može da promeni pravac. Tamo je u septembru 2026. doneta privremena mera sa zakonskom snagom kojom su zabranjeni priređivanje, posredovanje i reklamiranje klađenja sa unapred određenim kvotama, uključujući sportske opklade i onlajn igre obuhvaćene tom merom. Predviđeni su zatvaranje platformi i vraćanje novca korisnicima. Zabrana ne obuhvata sve dozvoljene lutrijske igre, a njena dalja sudbina zavisi od parlamentarnog postupka.
Crna Gora ne mora da prepiše brazilski model. Može da izabere postepeniji put, prilagođen svojim okolnostima, naročito zbog ljudi koji u kladionicama rade.
Zaposleni imaju račune, kredite, decu i porodice koje zavise od njihovih plata. Ne smeju da postanu kolateralna šteta odluke koju država donosi posle godina dopuštanja širenja tog posla. Zato plan mora da obuhvati utvrđivanje broja zaposlenih, plaćene prekvalifikacije, podršku njihovom zapošljavanju u drugim delatnostima, zaštitu radnih prava i otpremnine.
Broj radnih mesta obavezuje nas da tranziciju
sprovedemo odgovorno. Ne sme da postane razlog da se o društvenoj šteti zauvek ćuti.
Želim da budem poštena: nisu svi priređivači isti. Postoje i oni koji pokazuju odgovornost i tiho pomažu ljudima koji se bore sa zavisnošću. Takvu pomoć treba priznati. Ipak, ona ne može da zameni javno dostupno lečenje niti da bude dovoljan odgovor na posledice problematičnog kockanja.
Ne bih bez pouzdanih podataka prebrojavala pozitivne i negativne slučajeve. Ali iza izraza „izgubio je novac” mogu da stoje neplaćena kirija, skrivena pozajmica i plata potrošena pre nego što je stigla do kuće. Posledice snose i oni koji nikada nisu uplatili tiket.
Kada kladionice nazivam rak-ranom društva, govorim o toj šteti. Ljude koji su razvili zavisnost ne osuđujem. Njima su potrebni lečenje, podrška i mogućnost oporavka bez ponižavanja.
Tokom prelaznog perioda trebalo bi zaustaviti širenje mreže poslovnica, ograničiti reklamiranje, dosledno sprečavati pristup maloletnicima i obezbediti stručnu pomoć zavisnicima i njihovim porodicama. Plan mora da obuhvati i digitalne platforme, kontrolu uplata i suzbijanje nelegalnog tržišta. Zatvoren lokal malo znači ako se ista ponuda nesmetano preseli na telefon.
Svaka godina morala bi da donese merljive rezultate: manje dostupnog klađenja, nove poslove za zaposlene koji napuštaju tu delatnost i dostupnije lečenje. Javnost mora da zna šta je ostvareno i ko odgovara za propušteno.
Država mora da napravi i plan zamene budžetskih prihoda od klađenja. Građanima treba pokazati celovit račun, uključujući troškove lečenja, socijalne pomoći i posledica prezaduženosti.
Svesna sam da će predlog biti osporavan zbog lične slobode, gubitka prihoda i opasnosti od ilegalnog tržišta. Na ta pitanja potrebni su konkretni odgovori. Desetogodišnji rok upravo daje prostor da se oni pripreme i sprovedu.
Volela bih da za deset godina u Crnoj Gori bude manje porodica koje kriju dugove, manje dece koja žive u strahu i više ljudi koji su na vreme dobili pomoć.
Za takvu promenu potrebno je da država danas odredi pravac — i počne da ga sprovodi.
bizniscg
