Ono si što prevaziđeš.
Ovaj filozofski koncept, koji je Niče ostavio budućim generacijama, apsolutna je istina koja jasno definiše život i sve ono što on zapravo jeste. I kao takva, apsolutno je subjektivna. Gurati napred kroz život nije isto što i bežati od svojih grešaka, pa je tako posle pada – uspon naša jedina opcija.
Hladan Jadran i smrad kanalizacije koja se izliva na mestu mog vaskrsa, posle vožnje autoputem Torino – Milano – Trst – Rijeka, okončavaju patnju desetog kruga pakla dugu 750 kilometara. U njega će, inače, da idu svi pripadnici Iron Butt pokreta koji do doručka pređu trista kilometara sa osmehom na licu.
Dante, amateru.
Lažovi.
Posle 500 kilometara ove moje moto-ludorije čak sam i imao neki osećaj uspeha. Posle 600 mi se motor više nije vozio. Tamo negde na 700 počeo sam da na izvornom hebrejskom dozivam apostole, pričam sa pokojnim dedom i pevam Pobedonosnu pesmu Svetog Nikolaja Velimirovića.
Zagrljaj hladnog mora, na prethodno opisanoj plaži za kučiće koja aromom podseća na štalu, bio je jedino što je moglo da me spreči da korman dignem na sebe.
Posle dva dana ludila i vožnje od 1.500 km postavio sam sebi nekoliko pitanja koja su se ticala veličanja ovakvih poduhvata. Uvek sam sa nekom vrstom divljenja slušao priče o velikim kilometrima, a ono što mi se posebno urezalo posle listanja ovih slušalačkih datoteka nije broj na instrument-tabli, već ponos naratora koji brani stav da nema vožnje ako kilometraža nije trocifrena. Ono što me je dodatno motivisalo da aktiviram vijuge jeste činjenica da meni taj njihov uspeh i nešto što oni obično za jedan kratki espreso pređu uopšte nije prijalo, i to u toj meri da sam se zakleo (možda prejaka reč) da to više nikada ne bih ponovio
Jedan od aspekata motociklizma koji je izuzetno izražen, a prožima sve kategorije, ticalo se to kubikaže, kilometraže ili veštine vožnje, jeste potreba da se slušaocu nametne slika koja je apsolutna i veća nego li ovih preko puta – govornika. Ovakvih frontova, na kojima se ratuje zbog kompleksa više/niže vrednosti, možemo naći svuda: od kafane, preko Instagrama i TikToka, do šarenolikih moto-Viber grupa. Ego pripadnika Iron Butt i „na koleno“ frakcija kreira atmosferu koja može običnog vozača staviti u inferiornu kategoriju jer nikad nije vozio Stelvio Pass, stigao do Nordkappa, dizao motor na zadnji točak ili ga spuštao na koleno. Marko Aurelije je još pre skoro dve hiljade godina imao misao koju je zapisao: čudno je to kako sebe volimo više od drugih, ali nam je stalo do tuđeg mišljenja više nego do svog.
Sa druge strane, razumem i potrebu čoveka da izdrži, da pomeri svoje granice, da preživi izazov, no to nikako ne znači da krug od 50 kilometara nije i ne može biti spektakularan, iako anoniman i ličan.
Problem nastaje kad broj postane bitniji od doživljaja. To je zamka.
Postoji jedna destinacija koja u moto-kulturi slovi za Meku, a to je Mongolija. U najužem krugu mojih prijatelja unazad pet godina postoji ideja da se na tu turu ode, i ta vožnja treba da se realizuje sledeće godine. Interesantan podatak je da je broj arnauta za ovu odiseju pre pet godina bio sedam, a da se na poslednjoj kafi došlo do zaključka da će Ljubo, po svemu sudeći, ići sam. Ja sam se pre pet godina izjasnio da ne mogu da idem, i to ne zbog razloga htenja, već prioriteta porodičnih obaveza i odsustva koje bi brojalo 40-ak dana. Posle pomenuta tri dana sa početka ovog teksta, sada, da mi daju i novac i vreme, ja ne bih išao. To je put koji treba preživeti, a ja toliko mazohizma u sebi ne prepoznajem niti želim da istražim.
Kada smo već pomenuli te neke društvene mreže, na Fejsbuku postoji oficijelna grupa ljubitelja V-Stroma 650 u kojoj postoji čovek koji je išao u Mongoliju i koji ima javni poziv za putnike namernike kojima od srca želi da – pazi sad ovo – polomi ruke u cilju odvraćanja od ideje. Eto šale niotkud.
Dakle, sa stanovišta čoveka koji je ove godine prešao 16.000 km, od kojih 9.000 po ovoj našoj divnoj zemlji Srbiji, odgovorno tvrdim sledeće. Meni je put uz Drinu od Loznice do jezera Perućac lepši i izazovniji za vožnju od Azurne obale. Meni Tara, Kopaonik i Fruška gora nisu ružniji od Alpa. Meni je Pešter lepši od Ređo Emilije. Kafa na Koti je slađa od one u Veneciji, a bolju teletinu od one kod Nemca nigde nisam našao.
Nisam rekao da ne treba da se putuje, naravno da treba i da za to motor služi, niti da te daleke ture nisu lepe, naprotiv. One samo nisu nužno lepše od ovih malih, svakodnevnih koje pravimo. Daleko ne znači automatski bolje, niti blizu ne znači beznačajno.
Najveća glupost koju možemo da uradimo na motoru je da hiljadama kilometara daleko jurimo tuđe fantazije o tome šta je prava vožnja i kako bi ona trebalo da izgleda, pa iz tog razloga bih predložio jednu „našu“ turu od 350 km koja je za mene lično pravi moto-raj.
Neka ova naša lokalpatriotska ekspedicija počne u Valjevu. Ovaj grad, ujutru, nema ništa od bajkerske romantike. Ni more, ni fensi tablu, a naročito ne grandiozne brojke. Ali ima dušu, ima reku Kolubaru, ima sendvič sa čvarcima u pekari Mioni, ima dobar roštilj u restoranu Jefimija. Za početak, i više nego dovoljno. Ako nekom treba Rim, recimo, ima i to – istoimena poslastičarnica sa pogledom na reku i kolačima u koje stavljaju heroin verovatno jer ja na pomenutom mestu nijednom nisam uspeo da pojedem samo jedan, dva… dobro, tri kolača.
Odavde treba se zaputiti ka Loznici, do koje imate sedamdesetak kilometara lepih, nepretećih, nadovezujućih krivina koje su čak i momci iz BJ Bajkersa opisivali kao svojevrsno moto-hodočašće. Nije ovo geografija nekih jakih lakat-krivina, nikako to, ovde nema borbe sa kormanom, put je idealan da se uhvati neki lagan ritam vožnje. Dolina Jadra nema one raskošnosti kao Dunavska magistrala ili put kroz Ovčar Banju, ona je stidljiva i skromna, ovde nema navalentnosti u cilju impresije. Put se provlači kroz zelena brda i pašnjake koji su dom tihih zaseoka. Nema drame ni litica od kojih zastaje dah, ovde krivine teku mirno, pozivajući na nirvanu.
Iz nekog, meni nepoznatog, razloga Loznicu uvek zaobilazim kada vozim ovaj krug. Dakle, nekih dvadesetak puta sam uvek skrenuo ka Banji Koviljači i gledao da se što pre dokopam Drinske magistrale (ne znam da li je to zvaničan naziv, ali je ja tako zovem) i tu već na početku, kada prođete Giletovu kafanu koja vam ostaje levo, ima jedan zemljani put sa desne strane koji vodi na Žićinu plažu. Tamo zatičete tri kafića – Kod Cige, Kod Piće i Konoba Skobalj. Sva tri su na vodi i sva tri pružaju pravi doživljaj jedne od najlepših reka u Evropi, pa ako ste raspoloženi za predah, ovde je pravo mesto za to.
Put odavde prati ovog safirnog zmaja koji svojom lepotom ne dozvoljava pogledu da prati put. Sto i neki kilometar odavde pa do one kućice u Bajinoj Bašti su naši Val d’Orcia, naša Amalfi obala, naš krug oko jezera Garda. Jedini izazov je na ovom putu da ne gledaš u reku koja svojom lepotom pleni i tebe i tvog gvozdenog ata. Platon kaže da lepo je teško, i to samo znači da se sasvim sigurno ovuda nije vozio.
Onog momenta kada stignete u Bajinu Baštu je trenutak kada ste „već“ prevalili malo više od pola puta zadate rute i već uveliko zagazili u vreme ručka. Dobro poznato bajkersko svetilište, zvano kafana Studenac, pruža priliku da sretnete nekog od kolega i da u ambijentu kućice nasred Drine napunite stomak. Hrana je ovde sjajna, no ručak u porodičnoj atmosferi braće po broju točkova, zapravo, nema cenu. Uvek se osetim lepo kada vidim kacige na stolovima. Bratstvo ne mari za ukuse.
Nastavak ove priče nas vodi ka jezeru Perućac koje označava uspon na Taru. Ova planina je lepa na neki neprijatan način. Ne seni pitomim livadama i širokim horizontima, već gustom šumom koja pogled i put guta posle samo nekoliko metara, a sve u sablasnoj tišini koja nemi i rondanje agregata. Smrče, jele i bukve stoje zbijene u zid iza kojeg ne znate da l’ počinje klisura, litica, Drina ili Zaovine. Ovde se suočiš sa istinom da nisi glavni, već pušten da prođeš. Spoznaja da strah i divljenje nisu suprotnost seti te da još uvek postoje strahopoštovanja koja niti razumeš niti možeš da kontrolišeš.
A onda, Kremna.
Kapija Zlatibora i Tare, jave i predanja, besede i večnosti. Na oko, još jedno obično srpsko selo, a na osećaj u grudima prag koji retki pređu. Nije čudno što su ovde nastale priče o prorocima i ljudima koji mogu da vide ono što drugi ne. Kada dovoljno dugo gledaš zagrljaj ove dve planine i dišeš njihove livade cvat, lako je poverovati da tamo, iza prevoja, postoji neki put, raskrsnica, koju mapa (Gugl) ne poznaje. I baš zbog toga ova moja tura se baš ovde završava, na pragu dva sveta.
Zaključak napišite sami, ispod kacige, ne mareći za tuđe kilometre. Vidimo se na putu.
nova.rs
