Piše: Ana Marić
Kad nas koraci dovedu od pešačkog prelaza kod kružnog toka beogradskog Trga Republike, na pločniku Makedonske ulice, ispred jednog izloga poslovne zgrade srećemo Mustafu Mehmedovića poznatog kao Muja Cipela (65), gospodina i profesionalca za čišćenje obuće preko četiri decenije.
U zasluženoj penziji je od septembra, a na svom radnom mestu na ulici je i dalje, gotovo svaki dan u godini, kad nije pljusak, mećava, nedelja i kijamet. Tada je u svom domu, od detinjstva je na adresi u Savamali. Danas ga čuva sa suprugom i sinom, a ćerka se udala.
– Najlepše dane pamtim iz detinjstva i mladosti, po igranju fudbala i košarke s društvom u našem sokaku i čestim šetnjama na Kalemegdanu, a i pored Save. Po ceo dan sam “visio” napolju – priča Muja.
Završio je srednju za električara. Odrastao je s roditeljima i tri brata.
Priča o svom životu Muja, dok sedi uz policu punu pertli i uložaka za obuću a ispred njega stoji pult za čišćenje obuće.
Otac mu je imao radnju za farbanje kože dok nije 1989. sagrađen tržni centar Staklenac. Ponudili su mu Dorćol za novu lokaciju radnje, odabrao je penziju.
– Od malena sam uz oca pekao zanat i uz njega zarađivao džeparac. Uzeo sam pribor za čišćenje obuće i počeo da radim na ulici od 15. septembra 1985. godine, uvek u ovom delu centra grada. Alat za električara me, eto, nikad nije hranio.
Ljubav sa Dragicom mu se desila posle sedam dana poznanstva i traje u srećnom braku 42. godine. Sin Tasim i ćerka Verica su im ponos i sreća.
– Dragica je radila do očeve radnje, u radnji za prodaju štofova. Kad sam je ugledao znao sam da će biti moja žena. Malo sam joj dobacivao udvarajući se, otišli smo i na piće, a moji roditelji su u početku bili protiv. Ali, naša ljubav je sve pobedila!
Uz srdačan pozdrav, Mujinom radnom mestu prilazi sredovečni muškarac da mu izglanca cipele. Stari su znanci, jer mu je Muja doterivao sjaj obuće i kad je bio poznati političar pre nekoliko decenija.
– Dragocen mi je Muja i kao višegodišnji dragi prijatelj a i ovom gradu je jedinstven. Takve zanatlije su kvalitetan i nezamenljiv brend, sve ih je manje nažalost. I Mujinom ocu sam bio klijent, a Muja je živa legenda. On doprinosi imidžu i tradiciji grada, ne postoji veštačka inteligencija koja bi ga zamenila!
Muja se smeje u brk dok sluša pohvale i vešto četkama i imalinom polira cipele svoje mušterije. Na polici su mu okačene raznobojne pertle od 70 centimetara do dva metra, za svakog po nešto da ga noge u obući nose…
Za deset minuta obuća je mušteriji kao nova, a on čeka novu mušteriju na starom mestu.
– Od početka sam zavoleo ovo dinamično mesto u centru i posao za koji treba i znanje i trud i strpljenje. Tada, 80-tih, bila je milina raditi sa finim svetom koji je nosio kvalitetnu obuće a ne za jednu sezonu. Iako sam tada imao veliku gradsku konkurenciju, a sada sam ostao sam. Od jutra do večeri do pre pandemije korone usluživao sam dnevno i preko 15 mušterija svih uzrasta, a onda je posao počeo da pada. Danas bude do pet mušterija ali ja ne odustajem, posao mi je deo duše. Od oktobra su mi česte mušterije i dame sa čizmama.
Od prvog dana uredno je plaćao komunalnu taksu za rad a u APR-u je prijavljen kao samostalni čistač cipela.
– I pre penzije sve mesečne komunalne i socijalne dažbine sam plaćao kao paušalac za prostor i staž za svoju delatnost. Kao taksiste sam imao rang za državne dažbine, nisu znali nadležni kako drugačije da me upišu u poslovne knjige. Volim moju državu i grad, nisam nikad žmurio za obaveze. I oduvek mi je važan čist obraz, onda je lako i za čistu obuću.
Muja radi od 10 do 16 sati. U poslednje vreme pogled ne baca za tačno vreme na ulični časovnik preko puta na sred kružnog toka, jer na nekoj strani sat radi, pa malo ne radi, ili uopšte jer nema kazaljke.
– Sve se nadam da će da se popraviti i časovnik i da dolazi ovde za sve bolje vreme. Svašta sam proživeo, i lepo i teško, i sunce i vetrometinu u lice. Ja sam uvek optimista i gledam u bolje sutra. Svaka nova zora je blagoslov. Vidimo se ovde do prvih snegova, a onda čim prvo sunce grane.
Muja tvrdi da nije umoran od posla. Kod kuće ga opušta da gleda domaće dokumentarne filmove. Uživao je na letovanju pretprošlo leto, sin mu se nedavno povredio i brine o njemu da izleči nogu.
S mnogim svojim mušterijama rado priča o svemu. Većinu zna po imenu, čime se bave, gde žive, kako dišu…
– Preskačemo političke teme, to mi nije resor i ne dajem savete. Verujem da je svim ljudima najbolje kad rade čestit posao koji najbolje znaju. Zaslužio sam da imam radnju za moj zanat posle toliko godina, ali nisam nikad došao na red i nisam se gurao među uticajnim. Sada je za to prošao voz, ja sam još radno aktivni penzioner i ponosim se time. Sa suprugom sam počeo život u 12 kvadrata, ovo parče trotoara me je othranilo. Čak sam prodavao i šibice i sveće u vreme sankcija, ratova, bombardovanja i preživeli smo. Nisam nikad zažalio što nisam radio drugi posao, možda bi bolje prošao a možda i ne.
Mujin savet za glanc obuće
Imalin je zakon, kaže, a vosak uništava kožnu obuću. Prvo koristi bezbojni imalin, pa onda trlja belim imalinom za jači sjaj i polira plišom za finalni glanc. Najdarežljiviji su mu advokati, tvrdi Muja, oni drže do sebe i vole cakum-pakum cipele. Poštuje sve fele, i pekare, i lekare, i krijače… a stranci mu nikad ne dođu da udese svoju obuću.
nova.rs
