Milena je u 42. godini rodila sedmo dete i otkrila kako se nosi sa troškovima velike porodice bez državne pomoći.
Milena iz Poljske ima 42 godine i sedmoro dece. Prvo je dobila kada je imala 20 godina. Danas se smeje i priznaje da je život sa dvoje dece bio teži. “Bila je to stalna težnja ka savršenstvu”, prenosi portal kobieta.onet.pl.
„Kako sve to uspevaš?“ Milena čuje ovo pitanje skoro svakodnevno. Otkako je otvorila svoj Instagram profil, to je postala mantra ispod njenih objava i video snimaka. Međutim, za stanovnike njenog rodnog grada, ona više nije fenomen. Poznaju je godinama – nekada je radila kao učiteljica, a sada odgaja sedmoro dece, vodi sopstveni fotografski studio i prikazuje svakodnevni život svoje velike porodice na mreži. Bez ulepšavanja.
„Radimo šta možemo. Ljudi vide delić stvarnosti, trenutak dana. A život je život“, mirno priznaje. „Svi se nose sa umorom, bolešću, lošim raspoloženjem.“
Da li je sa dvoje teže nego sa sedam?
Milenina najstarija ćerka sada ima 22 godine, živi u drugom gradu i sama očekuje dete. Najmlađa ima samo tri meseca. Svaka osoba je u različitoj fazi života, ima različite potrebe i različita interesovanja. Nije kao da su svi isti i da sve rade zajedno.
Smeje se, priznajući da je, paradoksalno, bilo teže kada je imala dvoje dece nego sada sa sedmoro. Imala je 22 godine, studirala je pedagogiju, radila i pokušavala da sebi i svetu dokaže da se sve može savršeno uraditi.
„Između moje dece bile su samo dve godine razlike. A ja sam želela da budem savršena majka, savršena učenica, a da se i dalje razvijam. Bila je to stalna težnja ka savršenstvu, posebno zato što sam od detinjstva sanjala da budem majka“, seća se ona. Dok su drugi u osnovnoj školi sanjali da budu vatrogasci ili policajci, Milena je odgovorila: „Želim da budem majka.“
Dvogodišnja razlika između njihove dece bila je posebno teška za Milenu i njenog muža. „Prvo još nije bilo samostalno, a drugo je zahtevalo mnogo pažnje. Kasnije su naša deca imala šest, pet, četiri i tri godine razlike. Najmlađe je stiglo dve godine kasnije – počastili smo sebe malo više u starosti“, smeje se ona.
Iskustvo pomaže, kao i prirodna dinamika velike porodice. Često čuje optužbu da starija deca zabavljaju mlađu. „Naša deca nisu obavezna da brinu o svojoj mlađoj braći i sestrama. To se jednostavno dešava. Starija deca imaju prirodni instinkt — igraju se zajedno, pomažu jedni drugima“, kaže ona. Istovremeno, naglašava da nije jedna od onih mama koje satima sede na tepihu i organizuju igre.
“Najviše volim svakodnevni život: zajedničko kuvanje, čišćenje,” dodaje ona.
Majčinstvo znači dozvoliti Mileni da uživa. „Naša deca su bila veoma ljubazna kada je u pitanju san ili temperament. Nisu nam pravili veće poteškoće. To nam je olakšalo odluku da imamo još dece. Kako je mališan odrastao, već su mi nedostajali ti dani kada sam bio beba. Naravno, divno je gledati kako dete raste i postaje nezavisno; to donosi toliko radosti, ali naravno, sanjala sam da imam još jedno dete“, priznaje ona.
Milena je oduvek znala da želi veliku porodicu. „Moj muž to nije uvek znao. Ali se zaljubio u mene i saznao“, smeje se. Nakon rođenja trećeg deteta, dala je otkaz na poslu u školi i fokusirala se na svoju najveću strast – fotografiju. Iselili su se iz stana, kupili kuću, a njen sopstveni fotografski studio joj je omogućio da spoji svoje profesionalne ambicije sa ulogom majke velikoj porodici.
To je moj prostor za sebe. Upoznajem ljude, razgovaram i razvijam se. Ne radim dugo svaki dan. A kada se finansijske potrebe povećaju, preuzimam više zadataka.
Troškovi
Održavanje velike porodice je ogroman izazov ovih dana. Novac nikada nije bio faktor za ili protiv toga da imaju više dece za Milenu i njenog muža. „Jednostavno smo to zaista želeli“, dodaje ona.
„Ne oslanjamo se na državnu podršku. Trenutno dobijamo 800 zlota (oko 22.000 dinara) za petoro dece, ali — kao što svi znaju — taj iznos je kap u moru. Deca imaju svoje strasti i aktivnosti, koje takođe koštaju. A da ne pominjemo namirnice i račune za komunalije — ti troškovi su preterani“, priznaje on.
“Svakog meseca imamo ukupno oko 8.000 zlota (oko 220.000 dinara) fiksnih naknada, to je zbir transfera na početku svakog meseca. A to ne uključuje gorivo, održavanje automobila, popravke i sve ostale dodatne troškove“, dodaje ona.
Trudnoće i porođaji
Međutim, kada se govori o troškovima, nemoguće je ignorisati opipljive – promene u telu, porođaj i postporođajni period. Milena je bila trudna više od pet godina. „Možda sam sa svakom narednom trudnoćom bila spremnija za ono što bi se moglo desiti tokom porođaja. Međutim, u našem slučaju, porođaji su mogli da sruše naš san o velikoj porodici. Imala sam dva carska reza. Sa trećom trudnoćom, rečeno mi je da ako se carski rez ponovi, druga trudnoća se ne preporučuje. Odgovorila sam na pitanje – imam decu i želim da živim za njih“, napominje ona, dodajući: „Pokušali smo prirodni porođaj, ali sam bila pod velikim stresom. Porodila sam se daleko od kuće pod nadzorom lekara koji mi je dao zeleno svetlo. Međutim, sve je prošlo glatko. Od tada sam imala pouzdan medicinski tim i pouzdanu bolnicu. Zahvaljujući tome, mogla sam da se fokusiram na lepotu ovog događaja bez mnogo stresa.“
Poslednja dva porođaja, međutim, bila su posebna za Milenu.”Prvi put, pre dve godine, porodila sam se sa mužem pored sebe.” U razgovorima sa Milenom, mlade devojke često priznaju da osećaju strah pri pomisli na trudnoću i porođaj. „Iznenadilo me je koliko su majčinstvo povezivale sa traumom. Za mene su deca uvek bila nešto prirodno“, priznaje ona. Zato danas želi da prikaže svoj svakodnevni život bez pretvaranja da ima savršen život, ali i bez priče o majčinstvu isključivo kroz prizmu patnje i žrtve.
Najdramatičniji trenutak dogodio se tokom pandemije, kada je jedna od ćerki hospitalizovana. Milena je u to vreme dojila svoje najmlađe dete, pa je njen otac stajao pored njenog bolničkog kreveta. Rezultati testova su bili katastrofalni, daleko iznad norme, pa su lokalni lekari odlučili da devojčicu prebace u ustanovu udaljenu 200 km.
“Bila sam uverena da će moje dete umreti.”
Kada su bili na putu u kolima hitne pomoći do pokrajinske bolnice u Ščećinu, pala sam na kolena i sve vreme se molila. Po dolasku, ispostavilo se da rezultati nisu bili tako dramatični kao što se ranije očekivalo. Moja ćerka se oporavila. Ovo je jedno od svedočanstava koje ona rado deli, ne samo na mreži.
„Bez vere ne bih napravila ni jedan jedini korak. To, međutim, ne znači da je sve lako. U roditeljstvu vidim trenutke kada morate da umrete za drugu osobu, odnosno da date sebe uprkos patnji, stresu ili anksioznosti.“
“Želim da pokažem da možete imati mnogo dece i živeti normalan život. Da možete da se porodite, vratite kući i… sve je u redu. Ruka ili noga nisu otpale“, smeje se ona. „I da majka može imati prostora za sebe. A sa Bogom je sve moguće.“
(Kurir.rs/ yumama)
