NUNS i BH novinari dodatno podsećaju da se ovi navodi oslanjaju i na transkripte Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju do kojih je došla Barbara Matejčić, uključujući svedočenje Gorana Jelisića, ratnog zločinca čije postupke prikazuje nagrađena fotografija. Prema tim navodima, dvojica fotografa bila su dovedena da zabeleže ubistva dvojice muslimanskih zarobljenika radi propagandne upotrebe u Srbiji. U pismu se takođe ukazuje da su Stojanović i njegov kolega Srđan Petrović imali pristup lokacijama i saradnju sa lokalnim vojnim strukturama kakvu nezavisni novinari ne bi mogli imati u Brčkom u maju 1992. godine.

Iako je World Press Photo još 2022. godine, pošto je Matejčić upozorila da je opis nagrađene fotografije na vebsajtu netačan, promenio tekst naglašivši da žrtva nije muslimanski snajperista koji je pucao na Srbe, već civil, NUNS i BH novinari smatraju da to nije dovoljno i da ključna etička pitanja koja proističu iz navedenih saznanja nikada nisu adresirana. Zbog toga udruženja novinara iz Srbije i BiH traže opoziv nagrade, javno priznanje nalaza istrage i jasno kontekstualizovanje fotografije u arhivama i na zvaničnim kanalima Fondacije.

Posebnu težinu ovom zahtevu daje stav porodice Huseina Krše. U pismu se prenosi da je njegov sin Mustafa rekao da, sve dok je fotografija i dalje nagrađena i izložena na sajtu World Press Photo, njegov otac „biva ubijan iznova“. Porodica zato ne traži samo uklanjanje fotografije, već i opoziv nagrade i jasno objašnjenje kako je do takvog priznanja uopšte došlo.

Zahtev je upućen uoči ovogodišnje dodele ove prestižne nagrade.

Barbara Matejčić, autorka teksta kojoj je 2025. dodeljena nagrada “Srđan Aleksić”, objavila je na svom Fejsbuk nalogu da su na današnji dan, 7. maja 1992. godine – u Brčkom su ubijeni civili Husein Kršo i Hajrudin Muzurović, nakon što su sa drugim civilima bili zatočeni u policijskoj stanici pod kontrolom Vojske Republike Srpske. Izvedeni su i ubijeni u prolazu Zanatskog centra, u samom centru Brčkog, na mestu koje je danas prometno i svakodnevno, bez gotovo ikakvog obeležja koje bi podsećalo na ono što se tamo dogodilo.

Matejčić je prenela i da joj se javio Mustafa Kršo, sin ubijenog Huseina Krše, koji je imao manje od šest godina kada mu je otac ubijen. Kako je naveo, on, njegov brat i majka za očevu smrt saznali su upravo preko fotografija koje su emitovane na televiziji. Povodom godišnjice zločina, porodica i građani okupili su se na mestu ubistva kako bi bila postavljena spomen-ploča, u organizaciji Udruženja za društvena istraživanja i komunikacije (UDIK) i Centra za nenasilnu akciju iz Sarajeva, budući da lokalne vlasti godinama odbijaju da obeleže mesto stradanja.

U svojoj objavi Matejčić je podelila i pismo koje je Mustafina osmogodišnja ćerka Džejla napisala svom dedi Husi, koga nikada nije upoznala. U tom pismu ona piše o školi, plesu, molitvama i želji da joj deda bude tu, „da je uhvati za ruku i da babo bude srećan“. Taj lični, porodični glas dodatno podseća da iza fotografije koja je decenijama tretirana kao dokument ratnog užasa stoji ne samo pitanje profesionalne i etičke odgovornosti, već i život porodice koja ni posle više od tri decenije nije dočekala punu istinu i dostojanstveno priznanje onoga što se dogodilo.

NUNS i BH novinari zatražili su da World Press Photo odgovori do 12. maja 2026. godine i potvrdi prijem njihovog zahteva.

nova.rs