KOMENTAR
Ilustracija
Odlazak crnogorske porodice iz Berlina iz našeg humanitarnog života nije nikakav potres. To je samo još jedno uredno upisano „završeno poglavlje“ u istoriji naše sposobnosti da obeshrabrimo ljude koji su, iz nekog razloga, povjerovali da se ovdje može raditi ozbiljno. Nema tu nikakvog misterioznog zapleta. Ako neko godinama ulaže milione u socijalne programe i pritom očekuje profesionalne procedure, jasna pravila i minimalnu zahvalnost – onda je stvarno došao na pogrešnu adresu, ispod niđe plavljeg neba.
Porodica je u saopštenju fino, diplomatski, rekla da „projekti ponekad mogu dobiti neželjenu dinamiku“. To je vjerovatno najljubazniji način da se kaže da vam neko stalno stoji nad glavom, postavlja pitanja, insistira da se „usklade prioriteti“, što u našoj verziji znači: da se precizira ko je „glavni“, a ko samo „donator“.
Ovdje se dobročinstvo toleriše samo dok ne počne da liči na rezultat. Čim se pojavi efekat, institucije se sjete da je njihova uloga, eto, nekako ugrožena. Ne svojim radom, nego pukim poređenjem.
U zemlji gdje se sve što nije dio nečijeg partijsko institucionalnog rituala posmatra kao sumnjivo, stvarni donatori su uvijek pogrešna publika. Oni rade bez nepotrebne pompe, bez političkih instrukcija, bez one neizostavne „konsultacije“ sa strukturama koje nijesu u stanju da konzistentno vode ni sopstvene internet stranice, a kamoli ozbiljne projekte.
Njihovo povlačenje zato nije plot twist – to je najpredvidljiviji dio ove priče. Jer realno, koliko dugo možeš da objašnjavaš da želiš da pomogneš, a da za uzvrat ne dobiješ čitav spektar pitanja, sugestija, tumačenja i „prijateljskih savjeta“? To „prijateljsko“ je, inače, najbolji indikator da ulaziš u zonu u kojoj se od tebe očekuje poslušnost, a ne doprinos.
Posebno je zanimljivo što se sve ovo dešava u državi koja je toliko institucionalno gladna da često traži donatore i za stvari koje bi, u normalnom sistemu, bile elementarni standard. Ali čim se pojavi neko ko želi da pomogne, a da ništa ne traži zauzvrat, odmah kreće pretraživanje: odakle motivi, kome to smeta, zašto se ne uklapa u „našu dinamiku“, zašto baš sada. Kao da
čovjek, da bi kupio aparat bolnici, mora proći neku vrstu ideološkog tehničkog pregleda.
U Crnoj Gori se više niko i ne trudi da pita kako smo došli do toga da neko ko ulaže u domovinu odluči da taj posao više nema smisla.
Sistem se decenijama gradi oko likova koji stalno traže nešto za sebe, nikad za zajednicu. Takvi ostaju jer nikome ne smetaju. Pijavice koje ne ugrožavaju ničiju suštinsku moć.
Da se ne lažemo, naša dijaspora je odavno razvila sistem samozaštite: ako Crna Gora postane previše naporna, postoji svijet koji radi normalnom brzinom i u kojem niko ne zove da provjeri „da li je baš neophodno“ pomoći nekome kome je pomoć neophodna. Tamo donatorima ne gledaju u džep nego u rezultate. A rezultati kod nas obično smetaju, jer previše jasno pokazuju ko radi, a ko samo simulira.
I još jednom smo sebe ponizili – ovakvi ljudi odlaze zato što nemamo način da ih zadržimo. Nijesmo ga razvili. Nikad nijesmo bili primorani. Uprljanu garderobu presvučemo i nastavimo dalje. A porodica neka razmišlja o staroj poslovici ko se mokar probudi i zašto…
Uznemirava, zapravo, činjenica da ova priča o humanitarcima koje smo umorili neće izazvati nikakav institucionalni nemir. Ni pitanja, ni preispitivanja, ni analize. Biće protumačena kao statistički incident, nešto što „nema veze sa sistemom“, iako je upravo sistem veoma uredno pripremio teren da se priča završi na ovaj način.
To je onaj nivo samozadovoljstva koji može da se postigne samo u državama koje su uvjerene da im je neko drugi uvijek kriv za sve – pa i kad izgube ljude koji im godinama rade posao.
Odlazak ove porodice zato nije „žalosna vijest“ – to je samo još jedna fusnota u našoj dugoj tradiciji da ostajemo bez onih koji daju, dok uredno čuvamo one koji uzimaju. Jedni odlaze jer nijesu dio igre. Drugi ostaju jer su igra.
A nama ostaje da se pravimo iznenađeni. Kao i svaki put do sada.
pobjeda.me
