Dina Rađa: Da se Jugoslavija nije raspala bila bi vječni evropski prvak

Nema tog intervjua, tog obraćanja Dina Rađe koje je nekoga ostavilo ravnodušnim. Jednostavno, kada jedan od najboljih košarkaša nekadašnje Jugoslavije iznese svoje mišljenje na neku temu, ona mora da izazove reakciju. I, što je najvažnije, ne mari za to da li je sa njim neko saglasan ili ne, već želi da govori uvek iskreno, da razmišlja svojom glavom.

Zbog toga je čista poslastica životni intervju velikog Dina Rađe za novi Nedeljnik. U njemu je sublimirano sve, od početka do kraja. A mi smo vam izdvojili nekoliko citata, čisto da zagolicamo maštu…

Od Dude se, kaže, “nije oprostio”.

“Nemam se ja šta od Dude opraštat. Oprostija bih se da će proći makar jedan dan da mi ne padne na um. Ovako, to je bio samo privremeni rastanak”, otvara Rađa životni intervju za Nedeljnik.

U svetlu veličine cele priče, sa pitanjima se krenulo hronološki…

“Imam ti spreman odgovor koji važi za svako to pitanje. Zabolje me više k**** za rat. Za četnike i ustaše, za antivaksere i sve ljude ograničene pameti koji nam ne dopuštaju da živimo normalno. Zabole me ko je prvi počeo, ko je više pogriješio. Odbijam da učestvujem u tim pričama, koje su samo hrana za idiote koji nemaju druge sreće nego da se mrze. Da mi je da vidim da se puste ljudi normalno živit. Sićan se ka da je bilo juče, sedamdesetih godina je malo dražih gostiju bilo od Nijemaca. Ej, Nijemci sa kojima smo ratovali 25 godina ranije, bili su nam dragi gosti, a danas, 30 godina od rata ljudi i dalje hrane svoje duše tim pričama. Biramo da živimo ka psi, a ne ka ljudi. I to me ubija. Zato neću više govorit o tome”.

O reprezentaciji Jugoslavije koja nije dobila šansu da doživi vrhunac moći…

“Uvjeren sam, da se Jugoslavija nije raspala, da bi bila vječni evropski prvak. Znači od 1989. do 2225. godine nam ne bi niko prismrdio. Utakmica sa Drim timom iz 1992, hm, mislim da bismo to izgubili. Mi smo u toj utakmici bili tanki za još pet-šest igrača koji bi se mogli isprsiti i suprotstaviti, ali mislim da ni svi zajedno kao Jugoslavija ne bismo dobili taj tim. A sve ostale američke timove poslije, mislim da bi bilo na jednu loptu i da bi često odlazila na našu stranu”.

O srpskoj i hrvatskoj košarci…

“I to je u kategoriji onih pitanja za koja imam spreman isti odgovor. Ali reći ću ti da je to bila jedna velika glupost, jedan nesportski potez koji iz ove perspektive ne bih ponovio, ali je za to vrijeme i taj politički kontekst bio donekle i logičan. Naravno da to nema veze sa razlikom u rezultatima. Kažu, Hrvatska nema plejmejkera? Pa šta će ti plejmejker, što moraš da ga imaš, igraj bez njega. Radi ono šta je radio Fil Džekson. Košarka je oduvijek i prije Fila i svih drugih, bila igra trojice. Trojica igraju s loptom, ostala dvojica ometaju i odvlače pažnju. Može se igrat i dva na dva ili jedan na jedan, ali je osnova košarke u tri na tri. A ni Filovi Bulsi nisu imali nekog plejmejkera. Nije u tome stvar. Božo (Maljković) mi je na isto ovo pitanje jednom odlično da odgovor. Reka mi je da bi za poraze koje mi u Hrvatskoj olako prihvatamo, u Srbiji neko ozbiljno naj..o i da igrači ne bi smjeli na ulicu da izađu. U toj je vatri stvar. Ja je nikad lično nisam izgubio, ni Sony kad igram s klincima.

O Jugoplastici koja je dominirala evropskom košarkom krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka…

“Košarka je sklona da kreira fenomene. Zar nije Jugoplastika jedan od najvećih, a svakako poslednjih jugoslovenskih? Bez dileme jest. Imam zanimljivu priču. Tokom snimanja čuvene serije “La casa de papel”, nešto ne ide kako valja i direktor fotografije okuplja ekipu. Drži govor i kaže: ‘Ljudi, moramo biti malo kao Jugoplastika’. Naravno, niko sem Darka (Helsinki) i Luke (Marselj) ne zna što to znači, ali meni je to pokazatelj šta je njemu Jugoplastika bila”, priča Rađa za Nedeljnik i dodaje:

“Sada kada je bila premijera pete sezone, odlučio sam da ga iznenadim. Otišao sam na premijeru i seo u drugi red. On je bija u prvom, odmah ispred mene. I kada se projekcija završila i svetla se upalila, vidio me je. Čovjek je imao da crkne od sriće. Poklonija sam mu žutu Jugoplastikinu majicu i on je pred par tisuća ljudi skinuo sve sa sebe, ostao go do pasa i obukao tu majicu. Eto kakav je fenomen Jugoplastika. Mi smo bili košarkaški Bitlsi”.

izvor.borba.me

NOVOSTI

Povezane vijesti vijesti

Reklamni Prostor Prostor