Moj otac je ubijen! Ubila ga je država. Ubila ga je jer se plašila da zna i da će otkriti tajnu hapšenja Vlada Dapčevića i ubistava Aleksandra Opojevića i Đoka Stojanovića. Niko nije povjerovao da je saobraćajna nesreća, nismo imali dilemu. Jovan je, naime, i prethodnim odbranama iritirao vlast – ranije Mihajlova, Dapčevića, Miletu Perovića, Albanace, optužene u „bombaškom procesu“ u Zagrebu, a i procesima u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Mislim da su se sada plašili da ne otkrije kako je jugoslovenska policija likvidirala Opojevića i Stojanovića. Bio bi to veliki i međunarodni skandal
Foto: Media centar
Nikola Barović
riče o čuvenom crnogorskom i beogradskom advokatu Jovanu Joru Baroviću godinama sam slušala od Alekse Đilasa, Srđe Popovića, Rajka Danilovića, Dragoljuba Todorovića, Bora Krivokapića. Njegov sin, ugledni beogradski advokat Nikola Barović, prvi put javno govori o svom ocu, o jugoslovenskim disidentima koje su branili, ali i o okolnostima pod kojima je, februara 1979, Jovan Barović ubijen.
– U penziji sam već nekoliko godina, ali – jednom advokat, uvek advokat. Formalno, nisam nasledio kancelariju svog oca Jovana Barovića, bilo je drugačije vreme. Zahvaljujući njegovoj reputaciji i reputaciji mojih principala Veljka Kovačevića i Rajka Danilovića, branio sam političke optuženike i u SFRJ i kasnije. Krajem sedamdesetih, mislim 1978, kao pripravnik kod beogradskog advokata Veljka Kovačevića, branio sam, na primer, arhivarku Arhiva Srbije, čije sam ime, nažalost, zaboravio. Tokom turističkog grupnog putovanja, u Berlinu je, u Muzeju Drugog svetskog rata, videla dve poternice – na jednoj Tito, na drugoj Draža Mihailović; obe „glave“ nacisti su 1943. ucenili na stotinu hiljada rajhsmaraka u zlatu.
„I kod nas u Arhivu imaju obe, ali u prigodnim postavkama pojavljuje se samo jedna, ona sa Titom“, prokomentarisala je.
Neko je preneo, pa je optužena za krivično delo „širenje lažnih vesti“. Dobila je tri meseca bezuslovno, iako je „vest“ bila stara četvrt veka, kaže Nikola Barović za Pobjedu.
POBJEDA: Branili ste i „beogradsku šestorku“, uhapšenu u stanu Dragomira Olujića u aprilu 1984?
BAROVIĆ: Tako je. Milicija je upala u Olujićev stan po nalogu Staneta Dolanca – asistirao mu je Slobodan Milošević – i, pored Milovana Đilasa, uhapsila 28 intelektualaca koji su, u okviru disidentskog Otvorenog univerziteta, debatovali o različitim temama. Đilas je te večeri govorio o partizanskom rešavanju nacionalnog pitanja u Drugom svetskom ratu. Đilas je, kažu, odveden posebnim automobilom, ostali ubačeni u „marice“. Predsednik Italije, socijalista Sandro Pertini, probudio je tadašnjeg jugoslovenskog ambasadora u Rimu Srđu Pricu, protestujući zbog Đilasovog hapšenja.
POBJEDA: Đilas je odmah pušten?
BAROVIĆ: Da, pušten je sledećeg jutra. Među uhapšenima su bili Dragomir Olujić, Miodrag Milić, Ilija Moljković, Lazar Stojanović, Pavluško Imširović, Veselinka Zastavniković, Stojan Cerović, Gordan Jovanović, Branislava Katić, Staša Zajović, Radomir Radović…
Branio sam Olujića. Tužilac je Srđu Popovića, kako bi ga sprečio da bude branilac, označio kao svedoka, pa nije mogao biti advokat Vladi Mijanoviću, koga su branili Rade Mikijelj, Drago Demšar i Vladimir Šeks; Vitomir Knežević je branio Imširovića, Tanja Petovar Milana Nikolića, Slobodan Perović Gordana Jovanovića, a Miodraga Milića u istrazi Rajko Danilović.
Devedesetih sam branio Vuka i Danicu Drašković, koji su uhapšeni 1992. i preživeli brutalnu policijsku torturu. Sa drugim kolegama, bio sam im advokat i nakon masakra na Ibarskoj magistrali, i kasnije, prilikom pokušaja atentata na Vuka Draškovića u Budvi 2000. Bio sam advokat i porodice nekadašnjeg predsednika Predsedništva Srbije Ivana Stambolića, koga je država ubila u avgustu 2000.
POBJEDA: Koliko je bilo opasno braniti „neprijatelje sistema“?
BAROVIĆ: Biti advokat u jugoslovenskim političkim procesima podrazumevalo je da ne možete da zastupate državne firme, ali su branioci kao Veljko Kovačević, Rajko Danilović, Srđa Popović, Vita Knežević, Dafinka Večerina, Mario Kos, Viki Glovacki, Orhan Nevzati bili poštovani i uvažavani. Vlast ih je uvek držala na oku, od njih zazirala i pravila im smetnje kada god je i gde god je mogla. Opstajali su zastupajući klijente u građanskim postupcima ili strane firme, koje su tražile pravnu pomoć u Jugoslaviji.
Koliko god da je bilo političkih procesa, političkih zatvorenika i neslobode, SFRJ je ipak bila ozbiljna država. Znao se red. U predmetima koji nisu politički, koji nisu bili važni za partiju, mogli ste se osloniti na činjenično stanje, na zakon.
POBJEDA: Što je donio pad komunizma?
BAROVIĆ: Uglavnom progon drugim sredstvima. U vreme Ante Markovića ukinuta je „neprijateljska propaganda“: član 118, 1946. prepisan iz sovjetskog prava, posle ustavnih promena 1974, u Krivičnom zakonu SFRJ upisan je kao član 133.
Stvari su radikalizovane devedesetih, pa i kasnije. Sudovi su funkcionisali samo formalno, klasičnih krivičnih postupaka praktično nije bilo, građanske parnice odgađale su se u nedogled. Vlasti po bivšim republikama, izuzev Makedonije, koristile su druga sredstva, diskriminišući i po nacionalnoj i po političkoj osnovi – od brisanja iz evidencije građana i otimanja stanova, do etničkog čišćenja, ubijanja i nestajanja, uključujući i arbitrarna hapšenja i montirane procese.
POBJEDA: I Vaša supruga Borka Pavićević, antiratna aktivistkinja i direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, bila je veoma angažovana i tih godina. Bila Vam je podrška?
BAROVIĆ: Velika. Borki nikada nisam morao da objašnjavam zašto nešto radim, s njom nije bilo praznog, formalnog razgovora, opštih mesta. Razumela me je… Razumeli smo se.
Pored Borke, takvi su Milovan Đilas, Mihajlo Mihajlov, Primož Bebler, Veljko Mićunović, Danica Drašković. Ne morate da završite rečenicu, sve je jasno.
Borkin otac Vuko Pavićević bio je profesor etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, majka Sonja, Bokeljka iz porodice Hury, bila je učiteljica; brat Goran pilot u Australiji.
POBJEDA: Poznavali ste ambasadora Veljka Mićunovića?
BAROVIĆ: Jesam. Jednom sam kod Veljka Mićunovića otišao da mu odnesem invalidska kolica, oporavljao se od moždanog udara. Međutim, kada smo se u razgovoru dotakli političkih promena u Kini, nekadašnji jugoslovenski ambasador u Moskvi i Vašingtonu, namah punom energijom ratnika, partizana i diplomate, preciznim opservacijama i poznavanjem delovanja kineskih političkih aktera, jasno je predočio pravac tih promena.
Kroz našu kuću je tih godina, a i ranije, prošlo mnogo zanimljivog sveta.
POBJEDA: Ko sve?
BAROVIĆ: Milovan Đilas, Marijan Stilinović, Henrijeta i Braco Topolac, Marija Čudina, Leonid Šejka, Vane Ivanović, Desa Trevizan, Kiki Lazarević, Dušan Jovanović i Milena Zupančič, Nada Kokotović, Lazar Stojanović, Boro Krivokapić, Mira Trailović, Jovan Ćirilov, Mina i Vojo Kovačević, Jirži Dinzbir, Barbara Dejvis, Primož Bebler, Koka Mihać i Mladen Srbinović, Miruška i Dušan Otašević, Rada Selaković i Rajko Popivoda, Ivan Zvonimir Čičak, Slavko Goldštajn, Danijel Ivić, Vladimir Mijanović, Mileta Perović, Dukljan Vukotić, Janez Gruden, Mirko Kovač, Mihajlo Mihajlov…
Mišu Mihajlova je branio moj otac, advokat Jovan Barović. Naravno i kolege Dragaš Denković, Mihajlo Aćimović, Veljko Kovačević, Rajko Danilović, Dafinka Večerina.
POBJEDA: Vaš otac je rođen u Crnoj Gori, u Bandićima?
BAROVIĆ: Da, rođen je 1922. Deo je generacije koja je 1941. godine, umesto na matursko veče, otišla na trinaestojulsko ustaničko jutro. Bio je borac Prve proleterske od 21. decembra 1941. Usledile su bitke na Neretvi i Sutjesci, desant na Drvar, oslobađanje Beograda sa Šestom ličkom, Sremski front, Soča.
Otac je osnovnu školu završio u Danilovgradu, gimnaziju u Herceg Novom.
POBJEDA: Ne u Podgorici?
BAROVIĆ: Iz te je gimnazije izbačen zbog pisma u kojem je kritikovao profašističke stavove tadašnjeg direktora gimnazije u Nikšiću. Očev brat, moj stric Nikola po kome sam dobio ime, uspeo je da, kao prosvetni radnik, uredi da mog oca prime u gimnaziju u Herceg Novom.
Stric Nikola je poginuo na Sutjesci kao komesar bolnice 4. Crnogorske brigade; stric Simo na Neretvi, na Vilića Guvnu i, kao Narodni heroj Jugoslavije, sahranjen je u Podgorici, na Gorici. Tetke Ilinka i Milosava, obe partizanke, preživele su rat.
POBJEDA: Što je Vaš otac radio poslije rata?
BAROVIĆ: Najpre je postavljen za komesara divizije u Užicu i u Kragujevcu. Moju majku Dušanku upoznao je 1947. u Užicu. Kao sedamnaestogodišnja devojka aktivna za vreme Užičke republike, i sestra partizana Boška Spasojevića, uhapšena je 1941. i iz zatvora Specijalne policije u Beogradu puštena 1943, uz obavezu da se svakog jutra javlja policiji. Na kraju je, sa prvim mužem, izbeglicom iz Osijeka, profesorom Miloradom Davidovićem, otišla u partizane, u Šestu istočno-bosansku brigadu. Davidović je poginuo u januaru 1945.
POBJEDA: Vaša majka je bila Užičanka?
BAROVIĆ: Jeste. Posle pada Užičke republike, njen brat Boško Spasojević je ranjen i zarobljen. Streljan je novembra 1941. Imao je 19 godina. I otac moje majke, moj deda, ubijen je 1943.
Posle rezolucije Informbiroa, moj otac je 1948. prekomandovan u Zagreb, gde je bio komesar u diviziji KNOJ-a. U Beograd je stigao 1953. i do sredine 1954. bio na Vojnoj akademiji. Dva dana pre promovisanja u čin pukovnika, demobilisan je ‘po potrebi službe’, zbog odbrane stavova Milovana Đilasa. Nisu odmah digli ruke od njega, nadali su se da će se ‚popraviti‘.
Nikola Barović
POBJEDA: Vaš otac nije tada poznavao Milovana Đilasa?
BAROVIĆ: Nije. Upoznaće se kasnije.
POBJEDA: Kada ste Vi čuli za „slučaj Đilas“?
BAROVIĆ: Te 1954. imao sam četiri godine, moj drug Aleksa Đilas tek se bio rodio. Čini mi se da se negde od 1955. sećam Milovana, Štefice i Alekse Đilasa, njihovog stana u Palmotićevoj ulici u Beogradu. Sećam se i kada je, u novembru 1956, Đilas prvi put uhapšen.
POBJEDA: Prvi put u Titovoj Jugoslaviji?
BAROVIĆ: Da, u FNRJ. Štefica Đilas i moja majka dogovorile su se da moju stariju sestru Slavicu, Aleksu i mene odvedu u bioskop, trebalo je da gledamo „Bamby“. Čekali smo, a onda ih je moja majka pozvala sa govornice u holu Kinoteke.
„Ovde je pretres i hapšenje“, kazao joj je neko sa druge strane.
Majka je Slavicu i mene zgrabila za ruke i odvela nas kući.
POBJEDA: Što se dogodilo sa Vašim ocem nakon demobilizacije?
BAROVIĆ: Prebačen je u Radio Jugoslaviju i Tanjug na poziciju na kojoj je na raspolaganju imao i džipa i crni „mercedes“. Zbog neodustajanja od podrške Đilasu, otpušten je u leto 1956, posle čega je upisao Pravni fakultet u Beogradu. Diplomirao je za tri i po godine, sa 37 godina.
POBJEDA: Osjećali ste promjenu?
BAROVIĆ: Jesmo. Stanovali smo u stanu od 130 kvadratnih metara, u centru Beograda, u Narodnog fronta, preko puta Ruskog doma. Promenu sam doživeo pre svega vizuelno.
POBJEDA: Kako?
BAROVIĆ: Ispred stana više nije bilo džipa i „mercedesa“; nije bilo ni Dubrovnika, Batajnice, letnje pozornice u Topčideru. Pored toga, izdavali smo polovinu stana kako bismo preživeli, vlast je sprečavala da se otac i majka zaposle. S nama su povremeno stanovali majčin mlađi brat Aleksandar i najstariji sin mog strica Nikole, Božidar, takođe student. To što smo dnevno delili litar mleka i kilo hleba, što parče hleba nismo mazali i puterom i džemom, nego pola puterom, pola džemom, nije mi mnogo značilo, nisam zbog toga patio. I otac i majka su bili ličnosti sigurne u sebe i ta se sigurnost prenela na nas decu: promena stanja, iako je donosila nevolje, nije uticala na naše raspoloženje.
Sećam se da smo se i Slavica i ja u zimu 1957. razboleli, imali smo visoku temperaturu, ležali u sobi. Odjednom, uletelo je više policajaca u civilu, pretresli stan i odveli nam roditelje. Čuli smo da je uhapšen i naš ujak, istoričar Aleksandar Spasojević. S nama je ostala rođaka, koja se tu slučajno zadesila. Upad je organizovan zbog Đilasove „Nove klase“.
POBJEDA: Je li Vaš otac branio Đilasa 1962. zbog „Razgovora sa Staljinom“?
BAROVIĆ: Nije. Između dva zatvora, Đilas je nešto duže od godinu bio na slobodi. Uoči suđenja za „Razgovore sa Staljinom“, advokati Veljko Kovačević, Vojislav Grol i moj otac, advokatski pripravnik Jovan Barović, bili su pozvani za svedoke, pa je Đilas dobio branioca po službenoj dužnosti.
POBJEDA: Policija je i kasnije pretresala Vaš stan?
BAROVIĆ: Upadi i pretresi bili su deo naših života. S jeseni 1966, samo bez hapšenja roditelja, policija je kod nas upala zbog pokušaja Mihajla Mihajlova i njegovih drugova da pokrenu nezavisni časopis.
POBJEDA: Kakav časopis?
BAROVIĆ: Miša Mihajlov, Leonid Šejka, Daniel Ivin, Franjo Zenko, Peđa Ristić i Slobodan Mašić mog oca su zamolili da im napiše statut kako bi pokrenuli časopis za umetnost, kulturu i društvo, na šta su po zakonu imali pravo. Moja majka je trebalo da bude sekretar redakcije. Šejka je bio spremio crteže, Marija Čudina pesmu „Tigar“, Zenko, Ivin i Peđa Ristić članke za prvi broj. Za prelom i štampu časopisa bio je zadužen Slobodan Mašić. Naravno, sve su ih pohapsili, naš stan pretresli, u novinama objavili da je reč o neprijateljskoj grupi koja provodi neprijateljsku delatnost. O mom su ocu napisali da je i on pod istragom.
POBJEDA: Pogađalo Vas je?
BAROVIĆ: Nisam davao pet para. Već sam bio navikao da je država s vremena na vreme nervozna.
POBJEDA: Vaš otac je i kasnije branio Mihajlova?
BAROVIĆ: Zajedno sa Veljkom Kovačevićem, branio ga je 1974/75. Mihajlov je pred Okružnim sudom u Novom Sadu bio otužen za delo „neprijateljska propaganda“. Za sedam članaka u New York Timesu na temu ustavnih promena, Miša je osuđen na sedam godina zatvora. Nije hteo da se žali, iako je na to imao pravo.
POBJEDA: Zašto?
BAROVIĆ: Zato što je bilo apsurdno. New York Times je svake godine na dan donošnja presude pisao da je Mihajlov uhapšen i osuđen zbog tekstova objavljenih u tom listu. Pored toga, bližila se konferencija „Helsinki 2“ u Beogradu, pa su Mišu pustili 29. novembra 1977. S obzirom na to da kao povratnik za isto krivično delo nije mogao biti pušten pre nego što ispuni barem pola kazne, Miša se „bunio“, ponavljao je da je iz zatvora pušten protivzakonito. Tako se rugao vlastima.
POBJEDA: Vaš otac je 1979. poginuo u saobraćajnoj nesreći?
BAROVIĆ: Moj otac je ubijen! Ubila ga je država. Ubila ga je jer se plašila da zna i da će otkriti tajnu hapšenja Vlada Dapčevića i ubistava Aleksandra Opojevića i Đoka Stojanovića.
Na osnovu sporazuma između Jugoslavije i Rumunije, Dapčevića je u avgustu 1975. u Bukureštu, u hotelu, uhapsila jugoslovenska policija. Prilikom hapšenja, jugoslovenski policajci su iz bahatosti Opojevića ubili u hotelu, a Stojanovića kasnije u Beogradu. Opojević je bio emigrant u Rumuniji, a Stojanović se sticajem okolnosti sastao sa Dapčevićem u Bukureštu. Živeo je u Francuskoj, imao je francusko državljanstvo, suprugu i troje dece.
POBJEDA: Vlada Dapčevića je branio Jovan Barović?
BAROVIĆ: Dapčević i Jovan su se znali i iz ratnih i iz poratnih vremena. Vladov brat Milutin i Vlado Dapčević tražili su da moj otac bude branilac. Jovan je onda pozvao Veljka Kovačevića da zajedno brane Vlada.
POBJEDA: Dapčević je osuđen na 20 godina zatvora?
BAROVIĆ: Te 1976. osuđen je na smrt, ali mu je kazna odmah zamenjena za 20 godina zatvora. Robijao je u Požarevcu.
U međuvremenu, od oktobra 1975. do januara 1976. oko advokatske kancelarije smo primetili određena komešanja, stizala su anonimna pisma. U blizini naše kuće nalazila se ambasada Mađarske.
‘Ovde šetaju, ali ne zbog mog gazde, nego zbog tvog. Učestalo šetaju i opserviraju vam kuću’, kazao mi je bezbednjak koji je čuvao mađarskog ambasadora.
POBJEDA: „Šetnje“ su zbog toga što Vaš otac brani Dapčevića ili…?
BAROVIĆ: UDB-a je pretpostavljala da moj otac nešto zna o ubistvu Opojevića i Stojanovića, da je to saznao od Vlada Dapčevića, koji u jesen 1975. o tome ništa nije znao. Međutim, u oktobru 1978. tadašnji šef tajne policije Rumunije, general Mihail Pačepa, pobegao je sa porodicom u Ameriku. Kasnije je napisao knjigu „Crveni horizonti“, u kojoj je jedno poglavlje posvećeno Jugoslaviji: prilikom posete predsednika Rumunije Nikolaja Čaušeskua Jugoslaviji, Pačepa je sa Stanetom Dolancom, tadašnjim saveznim sekretarom unutrašnjih poslova, sačinio sporazum o saradnji tajnih policija Jugoslavije i Rumunije. Pačepa je znao sve, moj otac nije.
Biti advokat u jugoslovenskim političkim procesima podrazumevalo je da ne možete da zastupate državne firme, ali su branioci kao Veljko Kovačević, Rajko Danilović, Srđa Popović, Vita Knežević, Dafinka Večerina, Mario Kos, Viki Glovacki, Orhan Nevzati bili poštovani i uvažavani. Vlast ih je uvek držala na oku, od njih zazirala i pravila im smetnje kada god je i gde god je mogla. Opstajali su zastupajući klijente u građanskim postupcima ili strane firme, koje su tražile pravnu pomoć u Jugoslaviji
POBJEDA: Pačepa je pobjegao u oktobru 1978, Vaš otac je stradao u februaru sljedeće godine?
BAROVIĆ: Moj otac je ubijen 6. februara 1979. Tog dana je krenuo na suđenje u Pećince – četrdesetak kilometara od Beograda starim auto-putem za Zagreb. Branio je učesnika u saobraćajnoj nesreći bez žrtava, sa većom materijalnom štetom, za šta je bio nadležan opštinski sud. Jovan je krenuo svojim kolima. Prethodno je klijentu, koji nije odgovarao na njegov telefonski poziv, hteo da ponudi da, kao i obično, u sud idu zajedno. Posle ranog ročišta u beogradskoj Palati pravde, Jovan je sam krenuo na suđenje zakazano za podne. Veštačenjem je utvrđeno da je vozio lagano, 70 km na sat. Bio je sunčan dan, auto-put suv… Odjednom, njegov se automobil naglo okrenuo, pokušao je da zakoči, okrenuo se bez razloga na sredini puta, iz suprotnog pravca je stizao kamion i… Ubili su ga. Bezrazložno kočenje sa 70 na sat tako da se auto zanese može značiti jedno: bežao je od nečega što je dolazilo sa desne strane. Ubijen je.
POBJEDA: Zašto Vašem ocu klijent nije odgovorio na telefonski poziv?
BAROVIĆ: Navodno su pokušali da mu dostave obaveštenje o suđenju. Na povratnici je napisano – „nepoznat na adresi“, iako je baš tu stanovao, iako su mu više puta od istog suda uručivani pozivi u istom postupku, na koje se uredno odazivao.
Jovan nije kasnio, imao je 40-50 minuta do početka suđenja i bio na desetak kilometara do zgrade suda. Prethodno je danima praćen po 24 sata.
POBJEDA: Ko Vam je javio?
BAROVIĆ: Došao sam iz suda oko četiri i video da je kuća puna ljudi. Rekli su mi tada. Niko nije poverovao da je saobraćajna nesreća, nismo imali dilemu. Jovan je, naime, i prethodnim odbranama iritirao vlast – ranije Mihajlova, Dapčevića, Miletu Perovića, Albanace, optužene u „bombaškom prosecu“ u Zagrebu, a i procesima u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Mislim da su se sada plašili da ne otkrije kako je jugoslovenska policija likvidirala Aleksandra Opojevića i Đoka Stojanovića. Bio bi to veliki i međunarodni skandal.
POBJEDA: Kako je, na vijest o pogibiji Vašeg oca, reagovala javnost,
Milovan Đilas?
BAROVIĆ: Verovali su da je ubijen. I Đilas je bio uveren da je moj otac ubijen. Napisao je tekst, koji je objavljen u stranoj štampi. Svi zapadni mediji i novinske agencije objavile su vest o pogibiji advokata Jovana Barovića.
POBJEDA: Vaš i sin Borke Pavićević zove se Jovan Barović, po đedu?
BAROVIĆ: Ispričaću Vam kako mi je to bilo saopšteno. Vozio sam Borku u Beogradsko dramsko pozorište, razgovarali smo i, negde na Košutnjaku, ton joj je postao ozbiljniji.
„Dušanka i ja smo se dogovorile: ako bude devojčica, zvaće se Sonja, po mojoj majci; ako bude dečak, zvaće se Jovan, po tvom ocu!“
Tako sam saznao da ću dobiti potomka i da je sve završeno. Odlučile su moja majka Dušanka i Borka. Jovan je rođen u februaru 1987. I on je advokat, sa kolegama ima advokatsku kancelariju, koja se bavi privrednim pravom, finansijsko-bankarskim ugovorima o preuzimanju.
POBJEDA: Vaš otac je sahranjen u Beogradu?
BAROVIĆ: Da, na beogradskom Centralnom groblju. Na tu sahranu su došli svi njegovi živi klijenti koji u tom momentu nisu bili u zatvoru. Svi prijatelji. Potrešeni. Kuća je danima bila puna. Sećam se da je stigla „delegacija“ iz Crne Gore.
„Samo da Đilas ne govori“, kazali su. Preneo sam Đilasu i rekao mu da mislim da treba da govori.
„Ne želim skandal. Ako budem govorio, napraviće skandal. Neću scenu nad grobom svog prijatelja“, rekao mi je Đilas.
Nisu smeli da govore ni Jovanovi ratni drugovi, i borcima Prve proleterske je to bilo zabranjeno. Došlo ih je više desetina iz cele Jugoslavije. Kasnije su neki generali bili saslušani zato što su prisustvovali sahrani.
POBJEDA: Ko je govorio?
BAROVIĆ: Koleginica iz Zagreba Dafinka Večerina i Veljko Kovačević.
POBJEDA: Neko iz Crne Gore?
BAROVIĆ: Niko. Policija je otvoreno snimala, nisu se trudili da to sakriju. Oca sam devedesetih prebacio u Crnu Goru, u Bandiće, gde mu leže roditelji i rodbina.
POBJEDA: Zašto?
BAROVIĆ: Bila je to moja odluka, porodica se saglasila. U Srbiji je 1991. bio uveden propis plaćanja takse za grobno mesto godinu unapred, ali se nije moglo uplatiti za više godina. Bilo je ratno vreme, i moglo se dogoditi da u kritičnim danima nisam u Beogradu, a po tadašnjem propisu uplatu je mogao da izvrši samo onaj ko je uplatio sahranu, a to sam bio ja. Šta ako neki radikalski činovnik iz čiste pakosti prekopa grob mog oca? U međuvremenu, na sahrani jednog rođaka u Bandićima, na jednom grobu, video sam da piše godina ukopa koja počinje sa 17.. Ovde grobove ne prekopavaju, pomislio sam. Ubrzo smo mog oca Jovana Barovića prebacili u porodičnu grobnicu u Bandiće.
POBJEDI: Kako je, gospodine Baroviću, živjeti sa saznanjem da Vam je država ubila oca?
BAROVIĆ: Da parafraziram latinsku sentencu: Čak i da je senator dobar čovek, Senat je zla životinja. U originalu, ta sentenca glasi: Senator je dobar čovek, ali je Senat zla životinja. U našem slučaju, senator često nije dobar čovek!
