Reč je o Kolskoj superdubokoj bušotini, jednom od najambicioznijih naučnih poduhvata Sovjetskog Saveza. Njena dubina iznosi neverovatnih 12.262 metra, a ono što su istraživači pronašli tokom bušenja promenilo je pojedine dotadašnje predstave o unutrašnjosti naše planete.
Radovi su započeti u maju 1970. godine, kada su sovjetski geolozi odlučili da pokušaju nešto što do tada nikome nije pošlo za rukom – da prodru što dublje u Zemljinu koru i istraže njenu strukturu.
Planirano je da bušotina dostigne dubinu od 15 kilometara. Međutim, gotovo dve decenije kasnije, 1989. godine, istraživači su stigli do 12.262 metra, što je ostao njihov konačni rekord.
Zanimljivo je da otvor bušotine nije bio naročito širok. Njegov prečnik iznosio je svega oko 23 centimetra, dok se ispod površine prostirao neverovatno dubok sistem bušenja.
Poređenja radi, najdublja poznata tačka svetskih okeana, Čelendžerov bezdan u Marijanskoj brazdi, prema podacima američke Nacionalne uprave za okeane i atmosferu (NOAA), nalazi se na dubini od približno 10.935 metara. To znači da je Kolska bušotina za više od 1.300 metara dublja od najveće izmerene dubine okeana.
Šta su naučnici pronašli duboko ispod Zemljine površine?
Najveće iznenađenje nije bila samo dubina do koje su stigli, već ono što su tamo otkrili.
Istraživači su očekivali da će na velikim dubinama naići na izuzetno čvrste i uglavnom suve stene. Međutim, pronašli su pukotine ispunjene vrućom vodom bogatom mineralima. Takvo otkriće bilo je neočekivano jer se ranije smatralo da na tim dubinama gotovo nema slobodne vode.
Tokom bušenja registrovani su i različiti gasovi koji su izlazili iz dubine, među kojima su vodonik, helijum, azot i ugljen-dioksid.
Još neobičnije otkriće usledilo je na dubini od približno 6,7 kilometara.
Naučnici su pronašli mikroskopske fosile drevnih organizama, stare oko dve milijarde godina. Prema naučnom programu EarthDate Univerziteta Teksas u Ostinu, identifikovani su ostaci 24 vrste mikroskopskih fosila. Oni su bili očuvani u stenama uprkos ogromnim pritiscima i visokim temperaturama.
Ovo je predstavljalo izuzetno značajno otkriće jer je pokazalo da tragovi drevnog života mogu ostati sačuvani mnogo dublje nego što bi se očekivalo.
Bušotina je donela i važna geološka saznanja. Istraživači su pretpostavljali da će na dubini od oko sedam kilometara naići na prelaz iz stena granitnog sastava u bazaltni sloj.
Međutim, umesto očekivanog bazalta, pronašli su snažno izmenjene metamorfne stene. To je pokazalo da je struktura kontinentalne kore na tom području drugačija nego što su sugerisali raniji geofizički modeli.
U najdubljim delovima bušotine istraživači su proučavali drevne stene stare približno 2,7 milijardi godina.
Zbog čega su morali da prestanu sa bušenjem?
Iako su sovjetski naučnici želeli da nastave do dubine od 15 kilometara, isprečila im se prepreka koju nisu uspeli da savladaju – ekstremna toplota.
Na najvećoj dostignutoj dubini temperatura je, prema podacima koje navode Smithsonian i EarthDate, iznosila oko 180 stepeni Celzijusa, gotovo dvostruko više od prvobitno očekivanih 100 stepeni. Pojedini noviji naučni pregledi navode i više temperature.
U takvim uslovima stene su počele da se ponašaju plastično, odnosno da se veoma sporo deformišu i zatvaraju prostor oko bušotine. Oprema je bila izložena ogromnom opterećenju, a dalji rad postajao je sve teži.
Istraživači su pokušavali da nastave bušenje i početkom devedesetih godina, ali rekord iz 1989. nisu uspeli da nadmaše. Tehnički problemi, zajedno sa finansijskim poteškoćama koje su usledile nakon raspada Sovjetskog Saveza, na kraju su doveli do obustavljanja projekta.
Danas je bušotina zatvorena, a nekadašnji naučni kompleks je napušten.
Iako su u međuvremenu izbušene naftne bušotine čija ukupna dužina premašuje 12 kilometara, one se pružaju pod uglom ili horizontalno. Nijedna nije dostigla veću vertikalnu dubinu ispod Zemljine površine od Kolske superduboke bušotine.
Uprkos ovom impresivnom dostignuću, naučnici nisu stigli ni do Zemljinog omotača, sloja koji se nalazi ispod kore. Zapravo, 12.262 metra predstavlja tek oko 0,19 odsto rastojanja od površine do središta naše planete.
nova.rs
