Šálek Václav / ČTK / Profimedia / Šálek Václav / ČTK / Profimedia
Izabranice Zorana Terzića su po završetku takmičenja došle u Srbiju, a u Beogradu je za njih upriličen prijem.
I dok se na licima igračica videlo da im nije baš bilo drago što su tu, protokolarna dužnost je ispunjena, ali to, izgleda, nije bilo dovoljno.
Tako je prvo prašinu podigla izjava selektora Zorana Terzića:
“Da je jedna od njih došla i rekla: ‘Ja neću da idem tamo, ja hoću da vratim ovaj novac što dobijamo za treće mesto i neću da idem tamo’. Ja bih rekao: ‘Svaka čast, doći da te poljubim’.”
Mada Terzić nije baš najbolje objasnio kakva je tačno veza između dobijanja nagrade za osvojenu bronzu na Evropskom prvenstvu i neodlaska na prijem kod Aleksandra Vučića.
A onda je reč preuzeo generalni sekretar Odbojkaškog saveza Srbije, Ivan Knežević:
“Moram da kažem da sam veoma razočaran. Ne želim da umanjim nijedan procenat sportskog uspeha koji su devojke ostvarile, niti sve ono što su godinama dale srpskoj odbojci. Ali upravo zato mislim da otvoreno moramo da kažemo kada nešto nije bilo dobro. Greške se dešavaju i na samom terenu. Igrači ih često nisu svesni i tek kada pogledaju snimak shvate gde su grešili, bilo u nastupu, bilo u pristupu meču. Na sličan način, sportisti nemaju uvek priliku da sagledaju širu sliku – koliko je toga potrebno učiniti u organizacionom smislu i koliko je ljudi angažovano u različitim strukturama kako bi ekipi uopšte bilo omogućeno da se takmiči i na terenu pokaže šta zna”, rekao je on u intervjuu datom Sportalu.
Potom je nastavio:
“Ono što, međutim, bez izuzetka svi treba da znaju jeste da reprezentacija Srbije predstavlja našu zemlju – Srbiju. Na isti način na koji sportisti i reprezentativci moraju da poštuju grb, zastavu, himnu i sve ostale državne simbole naše zemlje, moraju da poštuju i institucije države – predsednika Republike, Vladu, ministre i druge državne organe u najširem smislu.
Mi se kao Odbojkaški savez Srbije prvi put susrećemo sa ovakvim ponašanjem naših sportista. Naše reprezentativke i reprezentativci mnogo puta su bili na prijemima u državnim institucijama, posebno kod predsednika države, i nikada nismo doživeli ovakvu situaciju. A takvi prijemi održavali su se tokom poslednjih 30 godina, u najrazličitijim okolnostima i kod predstavnika vlasti iz različitih političkih opcija. Jedna stvar je, međutim, za nas uvek bila ista – poštovanje države i njenih institucija. Naši reprezentativci uvek su se ponašali prikladno i pristojno. Bez izuzetka.
Mislim da je ovim naneta ogromna šteta, pre svega imidžu srpske odbojke. Ne samo igračicama ili ženskoj odbojkaškoj reprezentaciji, već i Odbojkaškom savezu Srbije i velikom broju ljudi koji godinama pokušavaju da grade odbojku kao zdravu, pozitivnu sportsku priču, bez skandala i incidenata.
Država godinama veoma ozbiljno ulaže u odbojku i celokupan srpski sport. Pomaže reprezentativne selekcije, klubove i organizaciju velikih takmičenja, a Nacionalni odbojkaški centar je projekat koji ne bi mogao da postoji bez ogromne podrške i razumevanja države.
Moramo da budemo iskreni i da kažemo da su u poslednjoj deceniji, pa i nešto duže, ulaganja države u srpski sport na nivou kakav ranije nismo imali. Vlast predvođena predsednikom Aleksandrom Vučićem više puta je pokazala veliko razumevanje za sport i potrebe naših sportista i saveza.
Ne govorim to samo zbog Nacionalnog odbojkaškog centra, koji smo mi dobili i koji će predstavljati ogromnu stvar za budućnost naše odbojke. Pogledajte koliko se ulaže i u druge sportove, uključujući one manje, koji ranije nisu imali ni približno iste uslove. Više sportova dobilo je svoje trening centre i mnogo bolju infrastrukturu, a na Košutnjaku danas imamo sportske hale i uslove za pripreme većeg broja olimpijskih sportova.
Tu su i ulaganja u izgradnju i rekonstrukciju stadiona širom Srbije, kao i izgradnja Nacionalnog stadiona. Sve to jasno pokazuje strateško opredeljenje države da ulaže u sport i stvara uslove da naši sportisti nastave da ostvaruju vrhunske rezultate.
Zbog svega toga sam još više razočaran reakcijom stručnog štaba i ponašanjem odbojkašica. Razumem da društvene mreže danas stvaraju veliki pritisak, naročito na mlade ljude, i možda je neko pomislio da će nekoliko klikova ili lajkova nekoga predstaviti kao heroja. Ali reprezentativni dres sa sobom nosi i odgovornost, a naše odbojkašice su heroji već na osnovu onoga što pokazuju na terenu predstavljajući našu zemlju i ne treba im nikakvo dodatno breme.
Svako ima pravo na politički stav i na iskazivanje svojih principa kao pojedinac. Ali kada predstavljate reprezentaciju Srbije, onda morate biti svesni da predstavljate mnogo više od sebe. U tim trenucima svi smo jedinstveni, svi bezrezervno navijamo za našu zemlju i svaka podela mora ostati po strani.
Odbojkaški savez Srbije godinama je jedan od najboljih sportskih saveza u našoj zemlji i jedna od najpoštovanijih odbojkaških federacija u svetu. Sve to je rezultat decenijskog rada ljudi u Savezu, iz kojeg su proizašli i najveći rezultati.
Zato imamo odgovornost da ne ostanemo nemi na ovo što se dogodilo. U narednom periodu najviši organi Saveza analiziraće sve što se desilo i doneti odluke kako se ovakva situacija više ne bi ponovila.
Nijedna selekcija, nijedan pojedinac, ma kako se zvao, neće rušiti nešto što se mukotrpno gradilo godinama. Povući ćemo odgovarajuće poteze zarad očuvanja integriteta našeg sporta i poštovanja naše zemlje, a u ime svih generacija koje su proslavile odbojku i donele čast i slavu našem narodu i državi”, rekao je Knežević 14. septembra 2026. godine.
Dan kasnije, 15. septembra, pozvali smo Odbojkaški savez Srbije sa ciljem da dobijemo Kneževićev kontakt kako bismo imali priliku da mu postavimo par pitanja. Prvo nam je rečeno da to nije moguće i da pošaljemo mejl, da bi potom ipak bilo moguće, ali preko posrednika, preko kog smo na kraju i dobili odgovor sledeće sadržine:
“Sve što je imao da kaže povodom toga rekao je u intervjuu datom za Blic, i nema ništa da doda.”
I šteta, stvarno, jer je u tom intervjuu propustio da detaljnije pojasni – šta su to tačno odbojkašice učinile, pa OSS, prema Kneževiću, “ne sme da ostane nem”, zatim kako su tačno narušile integritet pa je OSS prinuđen da “povuče odgovarajuće poteze zarad očuvanja integriteta”, i kojim su to konkretnim potezom dovele do “razočaranja”?
Šta devojke nisu učinile? Nisu skakale od radosti, nisu bile presrećne što su tu gde su, što je apsolutno pravo svakog od njih.
Šta devojke takođe nisu učinile, a po svemu sudeći je trebalo da se ne bi našle na udaru kritika sa mesta sa kog bi to najmanje smelo da dođe?
Nisu se klanjale, nisu predsedniku Srbije ispoklanjale medalje, već su kroz ceo prijem prošle bez makar prividnog prisustva euforije.
Šta jesu uradile? Ispoštovale protokol, ispoštovale instituciju predsednika, došle na prijem, odslušale govor.
I to bi trebalo da je dovoljno – ali, očigledno, prava poenta prijema nije bila u proslavi medalje koju je reprezentacija Srbije donela, jer da jeste, Knežević ne bi najavljivao pokretanje bilo kakvih postupaka, već bi razmišljao o tome kako da obezbedi što bolje uslove za reprezentaciju Srbije, kako bi devojke u opremi sa nacionalnim grbom mogle da se fokusiraju na ono što sledi po završetku klupske sezone – a to je Svetsko prvenstvo u Kanadi i SAD (avgust i septembar 2027), te borba za obezbeđivanje olimpijske vize za Los Anđeles 2028. godine.
Ono što je, međutim, sigurno, je da ovakav odnos devojke koje odluče da leto provedu trenirajući, putujući, igrajući pripremne utakmice i pripremajući se za Evropsko prvenstvo, i to prvenstvo odigraju tako da budu treće na takmičenju – ne zaslužuju. Pogotovo od onih koji bi, u ovoj situaciji, trebalo da im budu vetar u leđa, ne kamen spoticanja, i to iz razloga koji nemaju apsolutno nikakve veze sa sportom.
Ono što, međutim, jeste problem je sam ton i reči gospodina Kneževića, koji se nijednog trenutka nije ustručavao da devojke koje to ni najmanje nisu zaslužile, narodski rečeno – “baci pod autobus”. Gospodin Knežević, naime, nastupa sa pozicije moći (koja mu uzgred omogućuje i da selektivno bira na čija pitanja će odgovarati), što je iskoristio da, svestan da mu niko od tih devojaka neće odgovoriti jer je borba u tom slučaju krajnje neravnopravna, o njima govori kao o devojkama koje su prekršile sva moguća pravila, iako i sam zna da to ne može biti dalje od istine.
Da li će od svih ovih najava zapravo biti nešto, ili su Kneževićeve reči nastale kao produkt nečijeg povređenog ega, vreme će pokazati.
Jedno je, međutim, sigurno – s obzirom na to kakav odnos su čelnici Odbojkaškog saveza Srbije pokazali prema njima, kakav motiv će tačno reprezentativke Srbije imati da ubuduće uopšte igraju za reprezentaciju?
Ili, bolje rečeno – kakav osećaj pripadnosti i kakav odnos prema nošenju nacionalnog dresa može da postoji nošenju nacionalnog dresa može da postoji kad se, u Evropi 21. veka, igrači na stub srama stavljaju i javno “disciplinuju” zbog par mrkih pogleda i gore spomenutog nedostatka euforije?
I za kraj, pitanje koje se samo nameće – ukoliko devojkama koje su nebrojeno puta dosad pokazale da će za dres sa grbom Srbije ostaviti srce ta euforija nestane u trenutku koji bi trebalo da bude zapravo najveće moguće priznanje, da problem potencijalno ne leži na drugoj strani?
nova.rs
