Iako je op­šti­na Ro­ža­je svo­je­vre­me­no slo­vi­la za jed­nu od naj­ra­zvi­je­ni­jih u Cr­noj Go­ri, da­nas pri­vre­de u ovom gra­du sko­ro da ne­ma. Pre­ma re­le­vant­nim po­da­ci­ma iz 1989. go­di­ne Ro­ža­je je ima­lo oko 5,5 hi­lja­da za­po­sle­nih, ka­da je u ovoj op­šti­ni ži­vje­lo dva­de­se­tak hi­lja­da sta­nov­ni­ka, dok je na kra­ju pro­šle go­di­ne ova op­šti­na ima­la ukup­no 2.850 rad­ni­ka, a broj sta­nov­ni­ka je po­ras­tao za sko­ro 10.000. Pre­ma ne­zva­nič­nim in­for­ma­ci­ja­ma iz nad­le­žnih usta­no­va, Ro­ža­je ima oko 700 za­po­sle­nih u pri­vred­nim dje­lat­no­sti­ma.

Od ovog bro­ja u dr­vo­pre­ra­di, od­no­sno pro­iz­vod­nji ra­di sve­ga ne­što vi­še od dvi­je sto­ti­ne rad­ni­ka, dok su osta­li za­po­sle­ni u uslu­žnim dje­lat­no­sti­ma, tr­go­vi­ni, ugo­sti­telj­stvu i gra­đe­vi­nar­stvu. Usled po­sr­nu­ća pri­vre­de i lo­ših pri­va­ti­za­ci­ja, od pri­je vi­še od de­ce­ni­ju sta­vlje­ni su ka­tan­ci na broj­nim fa­bri­ka­ma, kao što su Gor­nji Ibar, ko­ji je svo­je­vre­me­no za­po­šlja­vao pre­ko 2.000 rad­ni­ka, po­tom na Fa­bri­ci de­kor pa­pi­ra, Fa­bri­ci ma­šin­skih dje­lo­va, Ro­tek­su, Haj­li, Bu­tek­su, Na­pret­ku, Bi­tek­su, Ibar­mon­du, Kri­sta­lu, Ser­vi­stran­su.
Ve­ći­na biv­ših rad­ni­ka je obes­pra­vlje­na i osta­vlje­na na uli­ci a mno­gi ni do da­nas ni­je­su uspje­li da na­pla­te svo­ja po­tra­ži­va­nja, već su pri­nu­đe­ni da vo­de du­go­go­di­šnje sud­ske spo­ro­ve, dok su po­je­di­ni prav­du po­tra­ži­li i u Stra­zbu­ru. Pred­sjed­nik NVO „Ma­njin­ski ak­ci­o­na­ri Gor­njeg Ibra” Sa­dik Kli­men­ta ka­že da je ta kom­pa­ni­ja, ko­ja se ba­vi­la dr­vo­pre­ra­dom, svo­je­vre­me­no upo­šlja­va­la vi­še od 2.000 rad­ni­ka.

Pred uvo­đe­nje ste­ča­ja, broj rad­ne sna­ge je sma­njen na 1.200 a ka­da je uve­den ste­čaj na po­slu je osta­lo sve­ga 500 za­po­sle­nih. GIR, či­ja vri­jed­nost je 2002. go­di­ne pro­ci­je­nje­na na 56 mi­li­o­na ma­ra­ka pro­dat je 2007. go­di­ne Vla­di za 3,2 mi­li­o­na eura bez sa­gla­sno­sti rad­ni­ka i mi­mo za­ko­na. Od tih sred­sta­va na­mi­ren je so­ci­jal­ni pro­gram ali su uni­šte­ne ak­ci­je biv­ših rad­ni­ka. Iz ste­čaj­ne ma­se je tre­ba­lo da se na­mi­re po­vje­ri­o­ci a rad­ni­ci su ima­li pred­nost u is­pla­ta­ma.

Me­đu­tim, ima rad­ni­ka ko­ji ni dan da­nas ni­su na­pla­ti­li svo­ja po­tra­ži­va­nja. Još ni­je tač­no de­fi­ni­san broj onih rad­ni­ka ko­ji­ma se ne­što du­gu­je ali to­me vi­še ni­ko ne mo­že da uđe u trag ni­ti iko vi­še mo­že da se na­pla­ti. Ima rad­ni­ka sa pra­vo­sna­žnim sud­skim pre­su­da­ma ko­je ne mo­gu da na­pla­te jer na­vod­no ne­ma sred­sta­va, ali svi­ma je po­zna­to da je ve­ći dio imo­vi­ne Gor­njeg Ibra po­kra­den, ne­što je pro­da­to ali sve se to ra­di­lo u taj­no­sti. Taj­no su se is­pla­ći­va­li po­vje­ri­o­ci i to oni ko­ji su ima­li uti­ca­ja i bi­li bli­ski sa ru­ko­vod­stvom kom­pa­ni­je, iako su rad­ni­ci ima­li pri­o­ri­tet u tim is­pla­ta­ma – ka­zao je Kli­men­ta i do­dao da su broj­ni rad­ni­ci Gor­njeg Ibra pro­šli sve sud­ske in­stan­ce u po­ku­ša­ju da na­pla­te raz­li­ku od 360 eura, od ukup­no 480, ko­li­ko ih je sle­do­va­lo da pri­me po go­di­ni rad­nog sta­ža.
Rad­ni­ci­ma GIR-a je is­pla­će­no po sve­ga 120 eura po go­di­ni rad­nog sta­ža i po tom osno­vu smo pre­da­li žal­bu su­du u Stra­zbu­ru i sva­ki dan oče­ku­je­mo iz­vje­štaj iz te in­sti­tu­ci­je – ka­zao je Kli­men­ta.

Haj­ran Mu­rić je na­veo da od Gor­njeg Ibra po­tra­žu­je oko 2.400 eura.
Pre­ma anek­su ugo­vo­ra o pro­da­ji GIR-a in­va­li­di­ma ra­da se du­gu­je po 36 pro­sječ­nih lič­nih za­ra­da. Na­ma je is­pla­će­no po 119 eura po go­di­ni sta­ža. Vje­ru­jem da će ne­ka no­va vlast smo­ći sna­ge da ri­je­ši sve pro­ble­me biv­ših rad­ni­ka. Za pro­past pri­vre­de su od­go­vor­ni biv­ši di­rek­to­ri pred­u­ze­ća ko­ji su pro­šli ne­ka­žnje­no, šta vi­še na­gra­đe­ni su do­brim rad­nim mje­sti­ma po Pod­go­ri­ci ili su na če­lu po­li­tič­kih par­ti­ja. O pljač­ki fa­bri­ke smo oba­vje­šta­va­li lič­no Ivi­cu Stan­ko­vi­ća, ko­ji je obe­ćao da će is­tra­ži­ti na­še na­vo­de ali od to­ga ni­šta ni­je bi­lo – ka­zao je Mu­rić.
U ne­ka­da­šnjem re­no­mi­ra­nom pred­u­ze­ću „Bi­teks” ko­je je bi­lo smje­šte­no u MZ Bi­še­vo, ko­je se ba­vi­lo pro­iz­vod­njom ruč­no čvo­ro­va­nih te­pi­ha, ra­di­lo je iz­me­đu 350 i 500 rad­ni­ka. Isme­ta Mu­rić ka­že da je u ovoj fa­bri­ci pro­ve­la pre­ko 16 go­di­na i da je za­ra­đi­va­la mje­seč­no iz­me­đu 450 i 500 ma­ra­ka. Is­ti­če da već 16 go­di­na ne mo­že da na­pla­ti po­tra­ži­va­nja od ne­ka­da­šnje fa­bri­ke ko­ja se od­no­se na pla­te, po­re­ze i do­pri­no­se.

Dok je fa­bri­kom ru­ko­vo­dio po­koj­ni Sel­mo Ta­hi­ro­vić, ona je prak­tič­no cvje­ta­la, me­đu­tim, ka­da je on pre­mi­nuo pred­u­ze­će je na­glo kre­nu­lo u su­no­vrat. Pot­pu­no je ap­surd­no da ru­ko­vod­stvo ne­ka­da­šnje fa­bri­ke još pra­vi za­vr­šne ra­ču­ne i pri­ka­zu­je da na­vod­no po­slu­je po­zi­tiv­no iako svi zna­mo da je ona u to­tal­nom ras­pa­du, opljač­ka­na i do te­me­lja uni­šte­na. Ne­vje­ro­vat­no je da jed­na ta­kva fa­bri­ka pro­pad­ne a da Cr­na Go­ra da­nas uvo­zi te­pi­he iz Pa­ki­sta­na, In­di­je, Tur­ske, Bel­gi­je, Ki­ne, Sr­bi­je… – ka­za­la je Mu­ri­će­va, is­ti­ču­ći da ona i nje­ne broj­ne biv­še ko­le­gi­ni­ce još če­ka­ju na is­pla­tu ot­prem­ni­na od 1.920 eura ko­je tre­ba da im is­pla­ti Fond ra­da.
I nje­na ko­le­gi­ni­ca Zej­na Le­di­nić is­ti­če da im fa­bri­ka du­gu­je ot­prem­ni­ne po go­di­ni rad­nog sta­ža.
Ne na­da­mo se vi­še ni­če­mu, jer na­ša fa­bri­ka je pre­tvo­re­na u sme­tli­šte iz ko­jeg se ši­ri smrad i plan­du­je sto­ka. Je­dva sam uspje­la da uzmem ot­prem­ni­nu od Fon­da ra­da jer me je ne­ko iz­bri­sao sa spi­ska za tu is­pla­tu jer sam se u me­đu­vre­me­nu pen­zi­o­ni­sa­la – is­ti­če Le­di­nić.
Fa­bri­ka ma­šin­skih dje­lo­va je za­po­šlja­va­la oko 180 rad­ni­ka. Vi­še od 30 rad­ni­ka če­ka na is­pla­tu ot­prem­ni­na iz Fon­da ra­da. Pred­u­ze­će je ras­pro­da­to i uni­šte­no a za­po­sle­ni još uvi­jek če­ka­ju da im se is­pla­te du­go­va­nja po osno­vu ak­ci­ja.

Prema nezvaničnim podacima u poslednje tri godine, za radne vize u Njemačku apliciralo je oko 4.000 mladih Rožajaca. Isto tako, na posljednjoj sjednici SO se čulo da je ovu opštinu napustilo između četiri i pet hiljada pretežno mladih ljudi, koji su otišli u inostranstvo. Da je sve manje radne snage, govore činjenice da poslodavci iz oblasti drvoprerade, teško mogu da obezbijede školovane kadrove. Da se teško dolazi i do radnika metalske struke govore činjenice. Naime na nedavnom konkursu kojim je poslodavac iz inostranstva tražio dvadesetak metalaca, prijavilo se tek polovina traženih profila. Kvalitetno obučenu radnu snagu ne mogu da obezbijede i poslodavci iz oblasti ugostiteljstva.

Je­di­na fa­bri­ka ko­ja ne ra­di a u ko­ju je uve­den ste­čaj je Fa­bri­ka de­kor pa­pi­ra u ko­joj je svo­je­vre­me­no po­sao ima­lo vi­še od 200 rad­ni­ka. Pre­ma ri­je­či­ma biv­šeg rad­ni­ka Sa­mi­ra Fe­ta­ho­vi­ća fa­bri­ka je kre­nu­la u to­tal­ni su­no­vrat 2005. go­di­ne, ka­da ju je po­sje­tio ta­da­šnji mi­ni­star ra­da Pre­drag Bo­ško­vić.
Iako smo ima­li sa­vre­me­ne ma­ši­ne za pro­iz­vod­nju sve­sa­ka i to iz­me­đu 20.000 i 30.000 hi­lja­da na dnev­nom ni­vou, Bo­ško­vić je za­jed­no sa me­nadž­men­tom na­še fa­bri­ke za­klju­čio da ona ne mo­že da po­slu­je sa oko 110 rad­ni­ka, ko­li­ko je ra­di­lo u tom tre­nut­ku. Oni su od­lu­či­li da 80 za­po­sle­nih pro­gla­se teh­no­lo­škim vi­škom sa ot­prem­ni­nom od po 3.000 eura. Od te go­di­ne pa do da­nas u fa­bri­ci se kao za­po­sle­no vo­di 30 rad­ni­ka, ali se ni­šta ne pro­iz­vo­di, jer je imo­vi­na kon­stant­no uni­šta­va­na i ras­pro­da­na. Pro­da­jom ne­ka­da­šnje imo­vi­ne uni­šte­ne su i ak­ci­je rad­ni­ka – ka­zao je Fe­ta­ho­vić is­ti­ču­ći da su rad­ni­ci ko­ji su pro­gla­še­ni teh­no­lo­škim vi­škom tu­ži­li fa­bri­ku jer im du­gu­je po­re­ze i do­pri­no­se za vi­še od 10 go­di­na.

Od fa­bri­ke po­tra­žu­je­mo i ot­prem­ni­ne po osno­vu rad­nog sta­ža. Me­ni se du­gu­je oko 8.000 eura. Tu­ži­li smo fa­bri­ku zbog ne­is­pla­će­nih po­re­za i do­pri­no­sa ali od Osnov­nog do Vr­hov­nog su­da, ni­ko nam ni­je iza­šao u su­sret jer na­vod­no ne mo­gu da is­pi­ta­ju naš slu­čaj – ka­zao je Fe­ta­ho­vić, ko­ji sma­tra da je 80 rad­ni­ka pro­gla­še­no vi­škom ka­ko bi ma­la gru­pa onih ko­ji su osta­li za­jed­no sa me­nadž­men­tom mo­gla da pljač­ka imo­vi­nu De­ko­ra, pro­da­je je i taj­no di­je­li pli­jen.
Na­še ko­le­ge ko­ji se vo­de kao za­po­sle­ni a ne pro­iz­vo­de od pro­da­je imo­vi­ne su uze­li po pre­ko 20.000 eura dok smo mi osta­vlje­ni na cje­di­lu. Vje­ru­jem da u fa­bri­ci ima do­sta po­sla za tu­ži­o­ca jer su ma­ši­ne prodate kup­ci­ma u Ru­si­ji, Tur­skoj i na Ko­so­vu za ma­le pa­re. Ka­pi­tal De­ko­ra vri­je­dio je 44 mi­li­o­na ma­ra­ka a da­nas je on to­tal­no obez­vri­je­đen i nje­go­va vri­jed­nost je spa­la na sve­ga mi­li­on eura, ali to kao da ni­ko­ga ne in­te­re­su­je – ka­zao je Fe­ta­ho­vić.
Ne­što vi­še od 40 in­va­li­da ra­da ta­ko­đe sud­skim pu­tem po­ku­ša­va­ju da ostva­re pra­vo na ot­prem­ni­ne. Bra­ni­slav Ra­de­vić, pred­sjed­nik in­va­lid­ske or­ga­ni­za­ci­je is­ti­če da im je is­pla­će­no po sve­ga 120 eura a da im se du­gu­je po 360 eura po go­di­ni sta­ža.

Izvor:Dan